Славни војсковођа војвода Живојин Мишић (1855–1921), командант српске војске приликом пробоја Солунског фронта 1918. године и победник Колубарске битке, умро је 20. јануара 1921. године.
Мишић је био учесник српско-турских ратова, краткотрајног рата између Србије и Бугарске, Балканских ратова и Кумановске битке.
Након Мајског преврата, био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током Анексионе кризе /на лични захтев/.
Помогао је начелнику Врховне команде генералу Радомиру Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а у Балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Путника.
Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.
По завршетку Другог балканског рата, други пут је пензионисан на исти начин, „заслугом“ официра припадника „Црне руке“.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.
Током Колубарске битке генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу.
Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово „коцкање“ се исплатило, пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у српском контранападу.
За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе.
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију, у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад.
Овај предлог су одбили остали команданти армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога, предао је команду армије и отишао на лечење у Француску.
Средином 1916. године поново је постављен за команданта Прве армије, која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у Бици код Гоничева и ослободила Битољ.
Пред крај рата, у јуну 1918. године, постављен је за начелника штаба Врховне команде.
Мишића је енглески краљ Џорџ Пети наградио титулом сера. Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима.
Сахрањен је на београдском Новом гробљу, где му је откривен споменик 3. децембра 1922. године.
