Vorner Bros, uključujući njegove televizijske i filmske studije, svakako će se prikloniti nekom od konkurenata. Početkom decembra bilo je gotovo izvesno da će ih preuzeti Netfliks, ali ishod više nije sasvim siguran. U trku je ušao i Paramaunt. Ukrupnjavanje je svakako na vidiku.
Možda finansijski neće biti najveće preuzimanje, ali nema mnogo domova, pa ni u Srbiji, koji ga neće primetiti i osetiti.
Procene o veličini tržišta akvizicija pokazuju da je ono u 2025. bilo za 41 odsto veće nego godinu pre. Prema ION Analytics-u, vrednost globalnih spajanja skočila je na 4,81 bilion dolara. To je drugi najveći iznos posle 2021. godine.
„Sklopljeno je rekordnih 70 megaposlova, svaki vredan više od 10 milijardi američkih dolara. Oni su doprineli sa 1,53 biliona dolara, dok je dodatnih 367 transakcija u rasponu od dve do 10 milijardi američkih dolara dodalo još 1,46 biliona dolara“, stoji u njihovom izveštaju.
Velike ribe jedu male
Posle decenija borbe za deregulaciju, veću konkurenciju i razbijanje monopola – u našem slučaju pre svega državnih – gledamo li sada film unazad? Priželjkujući veći izbor i ljutu trku konkurenata oko našeg poverenja, a time i našeg novca, postali smo svedoci epskih akvizicija koje, u nekim slučajevima, obesmišljavaju naše dileme o tome za čiji se proizvod opredeliti.
U takvoj situaciji mogli bi da budu i vozači verni određenim proizvođačima nakon što su se odlučili na ukrupnjavanje. Jedno od većih bilo je spajanje Fijat–Krajsler–PSA (Stelantis). Ili da se ostvarilo najavljeno okupljanje Nisana i Honde.
Branimir Jovanović, eksperta za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije, iz Forbsa su pitali da li je ukrupnjavanje od početka bilo neminovno.
„Ja bih rekao da jeste. Sa teorijske strane, tržišta često streme ka oligopolizaciji, pa čak i monopolizaciji — delom zbog efikasnosti, ekonomije obima i slično, a delom i zato što velike ribe jedu male. Sa empirijske strane, većina velikih tržišta jeste oligopolska ili monopolska. Pogledajte najveće firme na svetu — sve su ili monopoli ili oligopoli“, kaže Jovanović.
Tako, podseća on, Envidija praktično drži monopol na tržištu grafičkih čipova, Gugl među pretraživačima, Majkrosoft po pitanju operativnih sistema, Meta u društvenim mrežama, a Amazon u onlajn trgovini.
„Isto je i kada pogledamo pojedina tržišta. Tržište mobilnih telefona je oligopol u kom dominiraju Epl i Samsung. Nacionalna tržišta mobilne telefonije su po pravilu oligopolska, sa dva ili tri glavna provajdera. Čak i automobilski i bankarski sektori imaju ograničen broj velikih igrača. I veštačka inteligencija je oligopol, gde nekoliko kompanija dominira na globalnom nivou“, dodaje Jovanović.
Istinska konkurencija – samo na zelenoj pijaci
Slikovito objašnjava da se model savršene konkurencije, u kojem postoji veliki broj malih firmi bez tržišne moći koje međusobno konkurišu, u praksi veoma retko sreće — možda jedino na zelenoj pijaci.
Na ovakvu situaciju utiče i državna regulativa.
„Tržišta su oduvek imala tendenciju ka monopolizaciji“, kaže Jovanović. „Najpoznatiji primer u istoriji je Rokfeler i njegova kompanija Standard oil. Ona je pre oko sto godina bila najveća firma na svetu i praktično monopol na naftnom tržištu Amerike, a Rokfeler možda i najbogatiji čovek u istoriji — po nekim merilima čak bogatiji i od Ilona Maska danas. Zbog prevelike tržišne moći i narušavanja konkurencije, američke vlasti su tada razbile Standard oil na više od 30 kompanija.“
Sličnih primera bilo je i kasnije, ali su, ističe on, u poslednjih pedesetak godina postali mnogo ređi. Poslednji veliki slučaj te vrste bio je sedamdesetih godina prošlog veka, kada je podeljen AT&T.
„Šta se promenilo? Pre svega odnos antimonopolskih institucija, naročito u Americi, prema monopolima i velikim kompanijama. To se može povezati i sa velikom promenom u ekonomskoj ideologiji i pojavom neoliberalizma, koji je generalno vodio ka manjoj ulozi države u privredi — privatizacijama, nižim porezima i slično“, pojašnjava Jovanović.
Ukrupnjavanje i slični procesi bi, uz veću državnu kontrolu, bili nešto sporiji — možda i manjih razmera. Međutim, trenutna geopolitička situacija je takva da je teško zamisliti da bi države uopšte pokušale da taj pravac preokrenu.
„Svakako da bi veća državna kontrola uticala na sve ovo, ali je teško zamisliti tako nešto, bar ne u Americi. Sa Trampom postoje tendencije da se uloga države i dalje smanjuje, a ne povećava. Evropska unija ima nešto drugačiji pristup – i dalje pokušava da reguliše i ograniči tržišnu moć velikih firmi. Ali ona može da deluje samo na svojoj teritoriji, dok se najveće i najmoćnije kompanije uglavnom nalaze u Americi“, podseća Jovanović.
Kad ukrupnjavanje kroji politika
I ukrupnjavanje, pa i ono najavljeno na početku teksta, ne zavisi uvek samo od biznisa.
„Ono što je zanimljivo u Americi po ovom pitanju jeste da ovo više nije samo biznis, već i politika“, kaže Jovanović. „Poslovne grupacije bliske različitim političkim opcijama bore se međusobno. I aktuelna saga oko Netfliksa i Paramaunta u vezi sa Vorner Brosom ima veliku političku pozadinu. Netfliks se vezuje za liberalniji, demokratski milje, dok je Paramaunt bliži republikanskim krugovima i Trampu.“
„Biće zanimljivo videti šta će se na kraju dogoditi — koja će strana prevladati i da li će Tramp pokušati da utiče na sve to, i na koji način. Jer, ako se Tramp umeša, to bi predstavljalo veliku promenu u odnosu na sve što smo imali do sada. Umesto da institucije štite javni interes i konkurenciju, štitile bi interes krupnog kapitala koji im je politički blizak.“
Kako će izgledati sutra?
Kako bi sve ovo moglo da izgleda sutra? Branimir Jovanović veruje da će postojati i male firme, ali da će konglomerati dominirati u svim važnim segmentima. Oni već dominiraju, ali će ubuduće postajati još moćniji.
„Zanimljiva nova tendencija je to što jedan dominantan igrač u nekoj oblasti počinje da ulazi na tržišta koja nisu tradicionalno povezana sa njegovim izvornim poslom. Ilon Mask je ušao u Tviter, koji nema nikakve veze sa njegovim osnovnim biznisom u automobilima ili raketama. Džef Bezos u novine, Leri Elison u medijski biznis, a sada pokušava i sa strimingom.“
„Čak i veštačka inteligencija, kao nova oblast, veoma brzo je postala teren koji su osvojile najveće firme i najbogatiji ljudi na svetu. Zato mislim da je budućnost takva da ćemo imati sve moćnije tajkune — supertakune — koji neće biti ograničeni na jedan biznis ili jedno tržište, već će kontrolisati više njih“, objašnjava Jovanović.
Obe sile bi trebalo da smanjuju cene
Retko ko ima dilemu da spajanja i ukrupnjavanje nemaju i dobre strane. Povećana koncentracija može da dovede do veće efikasnosti i boljeg kvaliteta proizvoda.
„Tu zapravo deluju dva faktora koja vuku u suprotnim pravcima. Prvi je da veća koncentracija može da poveća efikasnost, unapredi kvalitet i možda čak smanji cene — kroz ekonomiju obima, bolju organizaciju, veća ulaganja u tehnologiju i slično. Drugi je da veća konkurencija tera firme da unapređuju kvalitet i obaraju cene, jer u suprotnom gube tržište.“
„Koji faktor preovladava — u teoriji to zavisi od tržišnih uslova, prirode industrije, tehnologije i ponašanja samih firmi. U praksi je to takođe teško utvrditi, jer nikada ne znate kako bi tržište izgledalo da nije došlo do ukrupnjavanja“, iskren je Jovanović.
Nisu, međutim, svi podjednako kritični, odnosno skeptični. Partner u ESFA, konsultantskoj kući koja se bavi spajanjima i akvizicijama kompanija, Dragan Bosiljkić, uveren je da će se uvek iznova stvarati novi, mali igrači koji će vremenom rasti.
„Pitanje je pomalo filozofsko. Kompanije se integrišu i vertikalno i horizontalno. Tako se stvara nova energija. I uvek je tako bilo. Konsolidacija je uvek prisutna. Pokušavaju da rastu i napreduju. Ima i neuspešnih primera. Ne mislim da nas to vodi u društvo bez izbora. Uvek će se rađati novi.“
„Sada se mnogi klade na garažne trendove. Luj Viton pokušava da konsoliduje sve — možda se oprobava u pogrešnoj opkladi. Neko će imati sreće, neko neće. Konsolidacija je veliki pokretač. To je kao život — dinamičan je“, uveren je Bosiljkić.
Najveće akvizicije ove godine
Godina za nama bila je veoma dinamična. Neki poznati su preuzeli druge — još poznatije. Evo samo nekoliko zvučnih akvizicija:
Privatna investiciona kompanija 3G Capital preuzela je Skečers, a transakcija je bila vredna 9,42 milijarde američkih dolara. Dogovor dolazi u trenutku kada se Skečers suočava sa izazovima visokih američkih carina. Inače, veruje se da je Skečers treći najveći brend obuće na svetu.
Luksuzna modna kuća Prada postigla je dogovor o akviziciji brenda Versaće za 1,38 milijardi dolara. Ovim preuzimanjem Versaće se vraća u italijansko vlasništvo.
Kompanija Tata Motors kupila je italijansku Iveko grupu za 4,39 milijardi dolara. Iveko je proizvođač komercijalnih vozila, autobusa i pogonskih sistema.
Holandska pivara Hajneken kupuje poslove pića i maloprodaje kompanije Florida Ice and Farm Company (FIFCO) iz Kostarike za 3,2 milijarde dolara u gotovini, čime će povećati svoje prisustvo širom Centralne Amerike.
„Hajneken će ovim sporazumom steći vlasništvo nad stogodišnjim brendom piva Imperijal iz Kostarike, kao i nad poslovanjem sa bezalkoholnim pićima sa sopstvenim brendovima i licencom za flaširanje Pepsija“, pisao je Rojters.
Kada je reč o spajanju sa početka priče, akcionari Vorner Brosa imaju rok do 21. januara da prihvate ili odbiju ponudu za preuzimanje. Upravni odbor je nešto ranije preporučio da prednost daju ponudi kompanije Netfliks, a kao ključni argument navodi se sigurnost finansiranja.
