Karađorđe je u Srbiju došao, prema pisanju Miloševog poverenika u Vlaškoj Mihaila Germana, nakon što je kao „poslednji hajduk utekao iz Besarabije“. Stigao je samo s jednim pratiocem 10. jula 1817, sedmicu pre nego što je ubijen. Po povratku se 16. jula 1817. sastao s Vulićevićem. Pozvao je kneza Miloša na sastanak krijući se u kolibi u Radovanjskom lugu, u ataru Starog Sela, u blizini današnje Velike Plane.
Knez Miloš se, prema pisanju njegovih biografa, nije dvoumio da li da ide na sastanak s Karađorđem. Znao je da je njegova odluka bila brza i neodmerena. Veruje se da je dugo razmišljao o tome da li da ga preda Turcima, protera ili ubije. Karađorđevićevac Sima Milutinović Sarajlija postavio je dilemu u stihu: „Ja l’ ja u grob, jali Karađorđe.“
Kasnije će postati poznato da je Porta upravo tih dana nameravala da ubije kneza Miloša.
Takvih namera je bilo i u drugim prilikama, ali je tada postalo izvesno da je knez Miloš, ne znajući, ubistvom Karađorđa spasao sopstvenu glavu.
Knez je potom okupio starešine, članove Narodne kancelarije. Obavestio ih je o voždovom dolasku. Donesena je odluka da vožd bude pogubljen. Bila je to, u stvari, kneževa odluka i zato ne čudi što je bila jednoglasna. Kada je o tome otišao da obavesti Marašli Ali-pašu, vezir je o svemu već znao – pretpostavlja se da su ga o Karađorđevom povratku obavestili austrijski pogranični organi. Od paše je knez mogao samo da čuje još pretnji. Zatražio je pet dana da reši problem.
Vujici Vulićeviću su upućena petorica konjanika. Njihova poruka je, navodno, glasila: „Ako se glava Karađorđeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti, i celog naroda propast iz toga će sledovati.“
Za kneževog ubicu odabran je Nikola Novaković Crnogorac, čiji je brat Nedeljko pogubljen na Deligradu 1806. po voždovom naređenju. U ranu zoru, na spavanju, voždu je sekirom odrubio glavu. Iznenađeni Karađorđe stigao je da potegne sablju i kaže: „Drž!“
Konjanici su voždovu glavu doneli u Beograd u bisagama i predali je knezu Milošu. Jedan mesar skinuo je obrazinu s voždove glave i napunio je pamukom. Nju je knez predao veziru.
Za uzdarje je dobio sablju.
Odnos prema ovom zločinu bio je od početka kod svih jasan. Mnogi su u javnosti dočekali ovaj poklon s prezrivim podsmehom. Neki su tvrdili kako je dobijen za „heroičesko mislim pogublenie Georgija“.
Marašli Ali-paša je smesta poslao voždovu obrazinu sultanu. Osmanović je glasnika obdario bundom od samurovine. No, Karađorđe je bio nosilac ordena ruskog cara, nosio je crnu pukovničku dolamu, pa u Carigradu nisu hteli ili smeli da na bedemima istaknu jezivi trofej.
Narod je presudio u korist Karađorđa
Te 1817. počeo je 86 godina dug sukob dve srpske moderne dinastije – Obrenovića i Karađorđevića. Od sedam vladara dve dinastije, koji su vladali tokom narednog stoleća, trojica su ubijena, šestorica su prognana, samo jedan se rodio u Srbiji i umro kao kralj u svojoj državi (a za to vreme prognan je čak dva puta). Narod je u tom sukobu smesta presudio u korist Karađorđa iako ne i Karađorđevića.
Miloš Obrenović je o ovom događaju mislio: „Za ovo pogubljenje Karađorđa neki me obožavaju, a mnogi me ukoravaju“. Višnji Tvorac najbolje zna i najpravednije će suditi.“
Isti knez je naterao srpske starešine da izdaju dokument „Svidateljstvo narodno“, u kojem su Karađorđa predstavili kao zlikovca i opravdali njegovo ubistvo. Kasnije će za ubistvo optuživati Vulićevića.
Na vrhuncu svoje moći, Knez Miloš 1825. piše Avramu Petronijeviću: „Ovakvome (da Turci koriste Vujicu protiv njega) glasu verovati daje mi povod što je isti Vujica, bez mojega znanja, pozvao počivšeg gospodara Đorđa iz Rosije ovamo, a potom ga i ubio i toliku sramotu na narod ovaj navukao.“ Pokušao je da pripiše Karađorđevu pogibiju turskom pritisku – to je čak dao da bude uklesano na voždovu nadgrobnu ploču.
Vujici Vulićeviću će pomoći da njihovom kumu i bivšem gospodaru podigne crkvu „Pokajnicu“.
Kasnije će liberal Alimpije Vasiljević reći sud koji voždov i knežev biograf Radoš Ljušić smatra najcelishodnijim:
„Učinjeno je jedno političko zločinstvo da bi se izbegla jedna politička greška.“
Karađorđevo telo sahranjeno je u Radovanju, a glava u porti stare Saborne crkve u Beogradu. Telo je preneto u Topolu 1819, a glava naredne godine, te su sastavljeni u grobnici topolske crkve, voždove zadužbine.
Prema narodnoj tradiciji, Karađorđeve ubice su skupo platile ovaj zločin. Nikola Novaković je poludeo, a kad se bacio u reku, ni ona ga nije htela već ga je samleo vodenični točak.
Stradali su i Dragić Vojkić, nesrećni seljak u čijoj su ga šumi ubili, krijući od njega ko je Karađorđe i šta s njim spremaju, kao i mesar koji je prema verovanju skinuo obrazinu, ali i odsekao voždu noge jer nisu imali dovoljno veliki sanduk za telo.
Iako tvrde da je i Vujica Vulićević završio život sam, proklet i nadživevši svoju decu, to se nije dogodilo, ali je ipak morao da se povuče u samoću sela u kojem je živeo, gde je prezren i umro.
