15. maja 2025. obeležili smo 134 godine od rođenja Mihaila Bulgakova, jednog od najzagonetnijih i najpreciznijih hroničara ruske tragedije dvadesetog veka. Danas stoji kao književni velikan, ali je 1919. godine Bulgakov bio tek mladi vojni lekar, zaglibljen u krvi, blatu i očaju.
Njegov put ka književnosti nije započeo mirno u kancelariji, već usred haosa i plamena Ruskog građanskog rata. U sumraku propadajuće imperije, Bulgakov-pisac je bio kovan.
Rane godine: Tišina pre oluje
Bulgakov je rođen u Kijevu u kulturnoj porodici profesora teologije na Kijevskoj teološkoj akademiji. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno intelektualnom radoznalošću, toplinom, stabilnošću i ugodnim odrastanjem. Nakon što je stekao medicinsku diplomu 1916. godine, mladi lekar i njegova supruga Tatjana bili su odmah bačeni u brutalnu stvarnost Prvog svetskog rata.
Bulgakov se našao na prvoj liniji fronta tokom Brusilovljeve ofanzive, gde se prvi put suočio sa masovnim ljudskim stradanjem. To iskustvo ga je duboko obeležilo, pošto je neumorno lečio brojne ranjenike. Kasnije, kada je bio raspoređen u udaljeno seosko mesto, trpeo je dugotrajnu dosadu, usamljenost i očajanje – emocije koje je živo opisao u delima „Zapiske mladog lekara“ i „Morfijum“.
Februarska revolucija 1917. zatekla ga je tokom kratkog boravka u Kijevu. U početku je video samo manje promene, ali je ubrzo svet koji je poznavao počeo da se ruši. Kada se u februaru 1918. vratio u Kijev, zatekao je grad pretvoren u arenu nasilja i građanskog rata – drastično drugačiju sliku od mirnog utočišta iz mladosti.
Kijevska apokalipsa: „Bela garda“
U kratkom, haotičnom periodu, Kijev je pretrpeo 14 promena vlasti, od kojih je 10 Bulgakov lično doživeo. Krvava boljševička invazija pod komandantom Muravjovim u februaru 1918. godine, tokom koje je na hiljade ljudi stradalo, učvrstila je Bulgakovljevo duboko neprijateljstvo prema boljševizmu.
Nakon povlačenja boljševika, nemačke trupe su zauzele Kijev, donoseći privremenu stabilnost, sve do završetka Prvog svetskog rata. Odmah zatim, Kijev je postao bojno polje više frakcija: ukrajinskih nacionalista pod komandom Simona Petljure, pro-nemačke vlasti hetmana Skoropadskog, boljševika i ruskih belogardejaca. Ova haotična i tragična zbivanja kasnije su postala pozadina njegovog romana „Bela garda“.
Mihail i njegov brat su se borili u redovima ruskih dobrovoljaca
Bulgakov i njegov brat Nikolaj borili su se u redovima ruskih dobrovoljaca, pokušavajući da zaštite svoj voljeni grad od napredujućih Petljurinih snaga. Kijev je ubrzo pao u ruke ukrajinskih trupa, primoravši braću Bulgakov da se skrivaju.
Kada su se boljševici u februaru 1919. vratili i napali Petljurine trupe, Bulgakova su prisilno mobilisale povlačeće ukrajinske snage kao vojnog lekara. Uz mnogo sreće, uspeo je da pobegne nazad u Kijev pod kišom metaka.
Sada pod boljševičkom vlašću, Bulgakov se ponovo skrivao, provodeći pola godine pod sovjetskom kontrolom u velikom oprezu. Kada su se boljševici povukli u avgustu 1919. pod pritiskom napredujućih Belih i ukrajinskih snaga, Bulgakova je regrutovala Dobrovoljačka vojska generala Denikina, sa kojom je delio simpatije. Ubrzo je raspoređen na jug, u Kavkaz, gde ga je čekalo novo ratište.
Kavkaski front: „Neobične avanture jednog doktora“
Jeseni 1919. izbili su žestoki sukobi na severnom Kavkazu između Bele armije i novoproglašenog Severnokavkaskog emirata, koji je predvodio lokalni ratni vođa Uzun-Hadži. Ova islamska monarhija, pod uticajem turskog sultana, sarađivala je i sa boljševicima, koji su vešto koristili islamsku retoriku uz parole poput: „Za sovjetsku vlast i šerijat“.
Kao načelnik saniteta jednog terekskog kozačkog puka, Bulgakov je iz prve ruke doživeo žestoka borbena dejstva između Denikinovih snaga i separatističkih borci. Svako selo pretvaralo se u bojno polje. Svoja osećanja je živo zabeležio u priči „Neobične avanture jednog doktora“: „Što je mrak veći, to je strašnije i tegobnije… U baršunastom mraku vlada neizvesnost. Pozadine nema.“
Autentično svedočenje traume
Ovaj zapis nije bio književna fikcija, već autentično svedočenje traume. Tokom jedne od najžešćih bitaka za selo Šali, Bulgakov je pokušao da spase pukovnika teško ranjenog u stomak. Pod hrastom, usred eksplozija, oficir je šapnuo: „Ne trudi se da me tešiš. Nisam dete.“
Nekoliko trenutaka kasnije, granata je eksplodirala u blizini i Bulgakov je izgubio svest. Kada se probudio, shvatio je da je rat zauvek izmenio njegov život.
Prvi tekst: Glas usred haosa
Vođen snažnom potrebom da preradi svoja iskustva, Bulgakov se okreće pisanju. U novembru 1919. objavljuje svoj prvi članak „Perspektive budućnosti“, u kome slikovito opisuje tragično stanje Rusije. Revoluciju je prikazao kao katastrofu i upozorio da zemlju čekaju godine teške borbe. Ipak, pozivao je na istrajnost, upozoravajući svoje saborce da se klone lažnog optimizma i nadmenosti.
Tako počinje njegova karijera ratnog novinara. Sebe je video kao glas razuma u redovima Bele armije, trudeći se da iskoreni samozavaravanje i lažno junaštvo. U isto vreme, nastavljao je da leči ranjenike u vojnoj bolnici u Vladikavkazu, duboko svestan ljudske cene rata.
Bulgakov nije bio militarista – naprotiv, duboko je mrzeo rat. I Prvi svetski i Građanski rat bili su tereti koji su ga progonili. Ipak, ljubav prema Rusiji i snažan osećaj dužnosti primorali su ga da istraje uprkos ličnom gađenju prema sukobima.
Poslednja bitka i igra sudbine
Do marta 1920. Bele trupe, koje su nekad pobednički marširale ka Moskvi, u panici su se povlačile ka Crnom moru pod nemilosrdnim pritiskom boljševika. Tokom katastrofalne evakuacije Novorosijska ka Krimu, Bulgakov i Tatjana su se još uvek nalazili u Vladikavkazu, spremajući se da se evakuišu sa vojnom bolnicom.
Ali, sudbina je surovo umešala prste. Bulgakov dobija tifus – smrtonosnu bolest koja je harala u doba Građanskog rata. Doktor je strogo upozorio Tatjanu da bi evakuacija značila sigurnu smrt za njenog muža. Iako je znala da ostajanje pod boljševičkom vlašću nosi veliku opasnost, Tatjana je donela hrabru odluku da ostanu i da sama neguje supruga – što mu je, na kraju, spasilo život.
Kada se Bulgakov oporavio, Vladikavkaz je već bio pod boljševičkom kontrolom. Ta surova stvarnost ga je duboko pogodila, pa je u početku krivio Tatjanu što nisu pobegli.
Tako se u martu 1920. Bulgakov našao zarobljen u Sovjetskoj Rusiji.
Sovjetska stvarnost i put ka književnosti
Nakon što se oporavio od bolesti, Bulgakov je shvatio da bekstvo nije moguće, i potpuno se posvetio pisanju. Krijući svoju prošlost pristalice Bele armije, oprezno je koračao moskovskim književnim krugovima, rešen da izgradi svoju književnu karijeru.
Njegova strašna ratna iskustva – pad Kijeva, užasi Kavkaza, svedočenje smrti – duboko su utisnuta u njegova dela. Upravo ta iskustva postala su temelj za važne priče: „Morfijum“, o strahu i zavisnosti; „Zapiske mladog lekara“, o izolaciji; „Bela garda“, o opsednutoj kući; i konačno, „Majstor i Margarita“, o sudbini pojedinca smrskanog pod točkovima istorije i vlasti.
Tako je iz haosa i tragedije Građanskog rata iznikao Mihail Bulgakov – jedan od najvećih ruskih pisaca, čiji glas i danas snažno odjekuje, svedočeći o dubokim borbama jednog doba koje i 134 godine nakon njegovog rođenja i dalje odjekuju u savesti čovečanstva.
