Ove godine proslavljamo devedeset pet godina od rođenja Borislava Pekića i šezdeset godina od objavljivanja romana Vreme čuda. Pekićevo interesovanje za bogoslovsku literaturu je, za to vreme, izraženo, a dela utoliko dragocenija jer imamo priliku da kroz čitanje njegovih dela komuniciramo sa piscem koji se izjašnjavao kao jeretik.
Kod verujućih, pak, zatičemo podeljeno mišljenje da li treba pročitati i po neku knjigu pisca koji nije verujući. Jedni smatraju da to nikako nije dobro jer ima dovoljno bogougodne literature. Drugi tvrde da je dobro pročitati knjigu neverujućeg pisca jer baš to promišljanje o napisanom u knjizi dovodi do preispitivanja ličnog odnosa prema veri.
Kako čudo Lazarevog vaskrsenja izgleda iz perspektive Borislava Pekića?
Prvi deo knjige nosi naziv „Vreme čuda“. U prvom delu su opisana, na Pekićev ruglu izvrnut način, sedam čuda koje je Hristos učinio. Drugi deo naziva Vreme smrti i predstavlja Judu Iskariotskog kao apostola koji je jedini shvatio istinu, koja se ogleda u tome da vaskrsenja i spasenja nema.
Vaskrsenje Lazarevo Pekić predstavlja kao oblik kome, nešto poput kliničke smrti, koja se u to vreme retko otkrivala. Ovaj neobični fenomen Hristos je iskoristio kao još jedan način da obmane neznalice, te da poveruju u Gospoda Isusa Hrista kao čudotvorca. Time je čudo Lazarevog vaskrsenja dovedeno na nivo medicinski mogućih ishoda, u kojima nema Promisla Božijeg. Statistički, racionalistički gledano uvek ostaje mogućnost da na čuda gledamo kao na moguću slučajnost.
Dakle, ukoliko i dođe do čuda bilo to izlečenje, preumljenje, promena života, ostavljanje poroka, vaskrsenje, neverujući čovek će uvek konstatovati da je čudo nastalo kao posledica izvesnih prirodnih zakona. Istovremeno, on će negirati postojanje promisla i reči Božije.
Ovde se Pekićevo promišljanje ne završava, već on ide korak dalje. Lazar nije samo predstavljen kao žrtva na kojoj će se čudo desiti, već je i neko ko je osuđen da do kraja života razrešava pitanja hrišćana i onih koji to nisu. Nakon čuda svima izlečenima sledi tegoban život. Tako slepac kome je Hristos vratio vid kopa oči sebi zgađen svetom koji vidi, izlečena od lepre nije prihvaćena ni od strane zdravih ni od strane bolesnih, besomučni Gadarinci vide svet onakav kakav jeste, a ne onako kako su ga zamišljali u svojoj mašti. Pekić na pojedinim mestima i navodi da su izlečeni žrtve Hrista koji treba „Da ispuni zapisano“.
Postavlja se pitanje: Zašto pročitati Pekićevo delo?
Čitajući izvrtanje čuda Isusovih, čitalac se susreće sa uverljivim opisima i činjenicom da je ishod čuda (da su isceljeni žrtve Boga) moguć. Skepsa u kojoj se čitalac nađe pokreće mehanizam preispitivanja, pa se i sam čitalac zapita: „Kakva je moja vera?“. Možda je način na koji su čuda predstavljena kod Pekića istinit. Pisac racionalistički precizno predstavlja čuda. Ipak, iz perspektive verujućeg čoveka piscu zbog nedostatka iskustva u sferi hrišćanstva (a hrišćanstvo nije filozofska misao, već delatna vera) ostaje da verujućeg čoveka predstavi kao žrtvu samoga Boga.
Postavlja se pitanje zašto onaj ko veruje u Vaskrslog Gospoda nije žrtva? Tu je Emanuil (sa nama Bog) otišao korak ispred svake misli. Bog je čoveku dao slobodu da odluči da li veruje u Gospoda (u svog Tvorca) ili ne veruje. Kao da je rečeno: Ja tebe ne primoravam, ti, čoveče, izaberi sam. Sloboda je data. Gospod uvek iznova i iznova pita da li ti to želiš? Da li ti pristaješ da imaš mene u srcu?
Kako bi rekao Dostojevski: „Apostol Toma nije poverovao zato što je video, već zato što je u svom srcu imao veru.“ Dakle, opet je sloboda apostola bila prva na ispitu (da li apostol Toma veruje ili ne), a nakon toga desila se i potvrda kroz čudo. A može se reći i ovako: Čuda postoje, a da li će ona biti pripisana Gospodu Bogu ili ne, zavisi od toga da li mi imamo veru u svom srcu.
Zaključak ili Šta verujući znaju o Lazarevom životu nakon što ga je Hristos vaskrsao?
Lazar je, nakon što ga je vaskrsao Gospod Isus Hristos, po svojoj slobodnoj volji ponovo pristao da nosi Gospoda u svom srcu! Bio je Episkop u gradu Kidoniji (na Kipru). Svojom slobodnom voljom vatreno je propovedao onoga koji ga je vaskrsao. Lazar nije bio žrtva, već sila i slava! Lazarev grob su iskopali nepunih hiljadu godina nakon njegove druge smrti. Iznad njegove glave pisalo je: Lazar Četvorodnevni – Prijatelj Hristov.
