Ове године прослављамо деведесет пет година од рођења Борислава Пекића и шездесет година од објављивања романа Време чуда. Пекићево интересовање за богословску литературу је, за то време, изражено, а дела утолико драгоценија јер имамо прилику да кроз читање његових дела комуницирамо са писцем који се изјашњавао као јеретик.
Код верујућих, пак, затичемо подељено мишљење да ли треба прочитати и по неку књигу писца који није верујући. Једни сматрају да то никако није добро јер има довољно богоугодне литературе. Други тврде да је добро прочитати књигу неверујућег писца јер баш то промишљање о написаном у књизи доводи до преиспитивања личног односа према вери.
Како чудо Лазаревог васкрсења изгледа из перспективе Борислава Пекића?
Први део књиге носи назив „Време чуда“. У првом делу су описана, на Пекићев руглу изврнут начин, седам чуда које је Христос учинио. Други део назива Време смрти и представља Јуду Искариотског као апостола који је једини схватио истину, која се огледа у томе да васкрсења и спасења нема.
Васкрсење Лазарево Пекић представља као облик коме, нешто попут клиничке смрти, која се у то време ретко откривала. Овај необични феномен Христос је искористио као још један начин да обмане незналице, те да поверују у Господа Исуса Христа као чудотворца. Тиме је чудо Лазаревог васкрсења доведено на ниво медицински могућих исхода, у којима нема Промисла Божијег. Статистички, рационалистички гледано увек остаје могућност да на чуда гледамо као на могућу случајност.
Дакле, уколико и дође до чуда било то излечење, преумљење, промена живота, остављање порока, васкрсење, неверујући човек ће увек констатовати да је чудо настало као последица извесних природних закона. Истовремено, он ће негирати постојање промисла и речи Божије.
Овде се Пекићево промишљање не завршава, већ он иде корак даље. Лазар није само представљен као жртва на којој ће се чудо десити, већ је и неко ко је осуђен да до краја живота разрешава питања хришћана и оних који то нису. Након чуда свима излеченима следи тегобан живот. Тако слепац коме је Христос вратио вид копа очи себи згађен светом који види, излечена од лепре није прихваћена ни од стране здравих ни од стране болесних, бесомучни Гадаринци виде свет онакав какав јесте, а не онако како су га замишљали у својој машти. Пекић на појединим местима и наводи да су излечени жртве Христа који треба „Да испуни записано“.
Поставља се питање: Зашто прочитати Пекићево дело?
Читајући извртање чуда Исусових, читалац се сусреће са уверљивим описима и чињеницом да је исход чуда (да су исцељени жртве Бога) могућ. Скепса у којој се читалац нађе покреће механизам преиспитивања, па се и сам читалац запита: „Каква је моја вера?“. Можда је начин на који су чуда представљена код Пекића истинит. Писац рационалистички прецизно представља чуда. Ипак, из перспективе верујућег човека писцу због недостатка искуства у сфери хришћанства (а хришћанство није филозофска мисао, већ делатна вера) остаје да верујућег човека представи као жртву самога Бога.
Поставља се питање зашто онај ко верује у Васкрслог Господа није жртва? Ту је Емануил (са нама Бог) отишао корак испред сваке мисли. Бог је човеку дао слободу да одлучи да ли верује у Господа (у свог Творца) или не верује. Као да је речено: Ја тебе не приморавам, ти, човече, изабери сам. Слобода је дата. Господ увек изнова и изнова пита да ли ти то желиш? Да ли ти пристајеш да имаш мене у срцу?
Како би рекао Достојевски: „Апостол Тома није поверовао зато што је видео, већ зато што је у свом срцу имао веру.“ Дакле, опет је слобода апостола била прва на испиту (да ли апостол Тома верује или не), а након тога десила се и потврда кроз чудо. А може се рећи и овако: Чуда постоје, а да ли ће она бити приписана Господу Богу или не, зависи од тога да ли ми имамо веру у свом срцу.
Закључак или Шта верујући знају о Лазаревом животу након што га је Христос васкрсао?
Лазар је, након што га је васкрсао Господ Исус Христос, по својој слободној вољи поново пристао да носи Господа у свом срцу! Био је Епископ у граду Кидонији (на Кипру). Својом слободном вољом ватрено је проповедао онога који га је васкрсао. Лазар није био жртва, већ сила и слава! Лазарев гроб су ископали непуних хиљаду година након његове друге смрти. Изнад његове главе писало је: Лазар Четвородневни – Пријатељ Христов.
