Na spomeniku Petru Kočiću, koji krasi centar Banjaluke, isklesane su reči koje predstavljaju Kočićev životni moto: „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas“. Istina, sloboda i otadžbina bile su za Kočića najviši ideali za koje se zalagao tokom života, pa je ove tri reči uvek pisao velikim početnim slovom.
Kočićev kulturno-politički rad nemoguće je razumeti bez boljeg poznavanja njegovog rodnog Zmijanja, oblasti smeštene nedaleko od Banjaluke. Taj kraj, bremenit ustaničkom i slobodarskom tradicijom, iznedrio je junake Kočićevih dela, po mentalitetu i osobinama bistre, inteligentne, ponosne i plahovite ljude, duboko privržene srpskoj tradiciji i duhovnosti.
Kočić se tokom kratkog životnog veka stalno kretao na granici između umetnosti i politike. Njegovo književno delo nastalo je mahom tokom studija u Beču ili kasnije u pauzama političke borbe. „Jazavac pred sudom“ predstavlja svojevrsnu kratku istoriju Bosne i Hercegovine pod austrougarskom okupacijom. Najpoznatiji Kočićev junak David Štrbac nije došao pred carski sud da traži milostinju, nego da kroz suze i smeh kaže sve što misli o carevini koja ga je dovela do prosjačkog štapa.
Siromaštvo u kojem je živeo nije uticalo na Davidov nacionalni duh i ponos. Oštricu svoje kritike, kroz usta Davida Štrpca, Kočić nije usmerio samo prema austrougarskom okupatoru, već i ka srpskoj čaršiji, posebno vođama pokreta za crkveno-školsku autonomiju, kojima agrarno pitanje i položaj kmetova nije predstavljao prioritet u političkom delovanju.
Glas potlačenih
Ivo Andrić je primetio kako je Kočić bio glas potlačenih i porobljenih, ali ne i poraženih ljudi, siromaha bogatih gordošću. I dok je žandarmerija pretraživala domove u potrazi za njegovim delima, Kočić je u podlistku „Otadžbine“ citirao misli Džona S. Mila: „Samo najsuroviji despotizam traži da svaki građanin bezuslovno sluša zapovesti onih koji su na vlasti“.
Uprkos preduzetim merama, Kočićeva dela su pronalazila put do čitalaca u Bosni i Hercegovini, najčešće u tajnosti prenošena preko granice i rasturana po pokrajinama. Kočićeve ideje našle su plodno tlo naročito među naprednom omladinom, revolucionarnom mladobosanskom generacijom. S obzirom na to da je većina Mladobosanaca bila poreklom sa siromašnog i zapuštenog sela, oni su ispravno procenjivali značaj agrarnog pitanja, a u Kočiću su prepoznali jedan od političkih uzora koje je trebalo slediti.
„Otadžbina“
Na Vidovdan, 1907. godine, u Banjaluci je izašao prvi broj lista „Otadžbina“, koji predstavlja specifičnu pojavu u istoriji srpske štampe. „Otadžbinu“ je pokrenuo Kočić sa manjom grupom saradnika, među kojima su se isticali Vaso Kondić, Kosta Majkić, Jovo P. Popović, Svetozar Zrnić i drugi. Kočić je bio autor većine rubrika u listu kroz koje je autentičnim rečnikom ismejavao i kritikovao austrougarsku upravu. Iako je izlazio kratko, list je ostavio dubok trag u političkom i uopšte društvenom životu Banjaluke i Bosanske Krajine. List je od prvog broja stajao na pozicijama hitnog rešavanja agrarnog pitanja i poboljšanja položaja kmetova čiji je mučan život bio karakterističan za taj prostor.
U uvodniku prvog broja izložen je program lista u kojem se, između ostalog, navodi:
„Tražićemo sve one političke i građanske slobode bez kojih se ne da ni zamisliti ustavan narodni život, (…) sloboda lična, sloboda zbora i dogovora, sloboda štampe, sloboda udruživanja itd“.
Bosna kao srpska zemlja
U ekonomskim pitanjima uredništvo „Otadžbine“ bilo je mišljenja da sva prirodna bogatstva Bosne i Hercegovine pripadaju njenim građanima, te da je agrarno pitanje ključno društveno pitanje u zemlji koje treba rešiti tako da štetu ne trpe ni kmet ni aga. Dalje se navodi: „Zapuštenom i zaparloženom polju narodne prosvete, tom bednom pastorčetu današnje uprave, obratićemo onakvu pažnju kakvu zbog svoje važnosti i zaslužuje“. Uredništvo je izrazilo svoje uverenje da su Bosna i Hercegovina u nacionalnom smislu srpske zemlje, mada nikome neće nametati srpsko ime.
Austrougarska uprava pravilno je procenila značaj lista i protiv uredništva je primenjivala oštre represivne mere. Kočić je prvi put izveden pred sud sa saradnikom Jovom Popovićem početkom jula 1907. godine, da bi njemu i Vasi Kondiću ponovo suđeno oktobra 1907. godine zbog serije tekstova uperenih protiv vlasti. Jedan od takvih članaka pojavio se u prvom broju „Otadžbine“ pod nazivom „Težak“ u kojem je Kočić prikazao bedno materijalno stanje seljaka, koji je po autorovom mišljenju, bolje živeo u vreme osmanske uprave.
Dana 12. marta 1908. godine objavljen je članak „Miriše barut“ autora Dragomira Jankovića u kojem se navodi kako na Balkanu vazduh miriše na barut i predstoje sudbonosni događaji koje je izazvala Austrougarska svojim osvajačkim težnjama. Članak je u sebi sadržavao najintimnije osećaje srpskog naroda u okupiranim pokrajinama. Završava se rečima: „Bratu brat – Švabi rat“.
Prema mišljenju Riste Tomića, blagajnika lista, pomenuta lozinka sadržavala je u sebi jasan stav – „jedinstvo sa Srbijom i borbu protiv švapske tiranije u Bosni i Hercegovini“! U članku se izražavala solidarnost sa sunarodnicima u Kraljevini Srbiji od koje se očekivalo da će u ime svih južnih Slovena povesti borbu protiv germanskih osvajača. Nijedna novina na ovim prostorima nikada ranije nije objavila ništa slično ovom članku. Shodno tome, osveta vlasti bila je surova, a list je izgubio dozvolu za štampanje.
Sloboda kao svetinja
Princip slobode bio je za Kočića svetinja. Austrougarsku upravu smatrao je izvorom svog zla i ograničavanja narodnih i građanskih sloboda i prava. Danilo Dimović, saborski poslanik i advokat koji je Kočića često branio pred austrougarskim sudovima, smatrao je Kočića odlučnim i borbenim političarem, uvek spremnim da žrtvuje sebe za viši cilj.
Dimović navodi kako Kočić prilikom saborskih rasprava nije mogao da obuzda svoj temperament: „On je osećao i video svu bedu seljačku, pa je kao čovek pravde i istine vodio borbu za seljaka na svim linijama“. „Ko se ne bori za slobodu seljaka, taj se ne bori ni za nacionalnu slobodu, jer socijalno ropstvo ne može da postoji u jednoj slobodnoj naciji“, upozoravao je Kočić pred bosanskohercegovačkim Saborom. Uz borbu za bolji položaj kmetova, radnika i rešavanje agrarnog pitanja, Kočić i saradnici ulagali su veliki napor u zaštitu srpskog jezika i unapređenje prosvete.
Kočić je uporno vojevao protiv tuđinskih nanosa u srpskom jeziku suprotstavljajući im bogato leksičko nasleđe Zmijanja i Bosanske Krajine. „Taj uticaj je tako štetan da mi moramo strahovati da nam se naš krasni jezik, najlepši među slovenačkim jezicima, sasvim ne iskvari“, naglašavao je Kočić. Nedelju dana pre Principovih istorijskih pucnjeva, izašao je poslednji broj „Otadžbine“, koja se u međuvremenu iz Banjaluke preselila u Sarajevo, u kojem se u vezi agrarnog pitanja proročanski poručuje: „Uvek nam obećavate da ćete rešiti ovaj problem i neprestano nas zavaravate! Znajte da su već napunjeni karabini koji će ovo pitanje rešiti“.
Snažan glas Bosne
Pokidanih živaca i pomračenog uma od bolesti koja ga je godinama morila, Kočić se ugasio pre vremena u psihijatrijskoj ustanovi u Beogradu. Kada bi govorio o Bosni, Kočiću bi blesnule oči i on bi brzo od bolesnog i tihog lika postajao borac, političar i vođa. Bio je optimista i to je godilo duhovima pod ondašnjom austrougarskom okupacijom. Mržnju prema Austrougarskoj zadržao je do poslednjih dana života. Za Austrijance je uvek imao reči omalovažavanja i nije gubio nadu u konačno oslobođenje i ujedinjenje, govorivši za Bosnu i Hercegovinu: „Ma to će biti Srbija, kao i ovo ovde“.
Jovan Dučić je primetio kako je Kočić, bolje nego iko, uspeo da otkrije jednu zemlju sa novom srpskom dušom, nezadovoljnom, ogorčenom, prekipjelom, osvetničkom, koja je toliko vezana za kosovski ideal i obilićevsku pravdu, zaključivši: „Bosna pripada onom koji je za nju umirao na turskom kocu i na austrijskom konopcu“.
Dvadeset godina posle Kočićeve smrti Milan Budimir je zapisao kako je duh Austrije i dalje živeo među nama, te postavio pitanje jednako aktuelno i u vremenu u kojem živimo: „Može li se politička samostalnost Južnih Slovena izgraditi sve dok oni kulturno i politički robuju Zapadu? Hoće li Lujo sa svojim Jablanom moći da pobedi tog najopasnijeg protivnika, čiju je moć Kočić tačno naslućivao“. Pavle Lagarić, posetivši Kočićev grob u Beogradu, beleži nekoliko reči kojima se oprostio od dragog prijatelja, a koje odišu sa nešto više optimizma. Kočić je za nega bio snažan glas Bosne, „glas koji je nekada molio i preklinjao, a nekada i pretio i optuživao“. Radi toga glasa Kočić se uzdigao u „neizmeran svod domaćih besmrtnika i postao ljubimac celog naroda“.
