Zapadne elite su bespomoćno zaglavljene u sukobima u Ukrajini i u Zapadnoj Aziji. U isto vreme, one više nisu omiljene ni na Zapadu ni u „ostatku sveta“, što je samo staro ime za Globalni jug, koje samo razotkriva beskrajnu aroganciju.
Zapadne elite istrajavaju na ideji o sopstvenoj superiornosti i odbijaju da se suoče sa istinom: epoha njihove vladavine je završena. Zapad je konačno pao na globalnoj šahovskoj tabli, lakonski konstatuje geopolitičar Muhamed Lamine Kaba sa Panafričkog univerziteta.
Zapadne elite su, dodaje ovaj geopolitičar, uprkos tome što uporno poriču istinu, ubeđene da će njihova imperija vaskrsnuti, nekim čudom proviđenja, ali njima je već presudila istorija: „Njihova (lažna) superiornost je mit, njihova arogancija je njihova grobnica. Ova realnost je možda gorka, ali oslobađa.“
Za to vreme, nastavlja Kaba, zapadna spoljna politika „‘ostatku sveta’ nameće sankcije, bez obzira na posledice“. To ne može da sakrije činjenicu da „zapadna imperija“ posustaje, suočena sa pojavom novih sila, poput Rusije i Kine, okupljenih unutar BRIKS-a.
Trebalo bi da su do sada već naučile lekciju, dodaje afrički geopolitičar: „Imperativ je da se zapadne elite najzad probude i promene svoj unipolarni pristup kako bi se okrenule multipolarnoj budućnosti.“
To se, naravno, neće dogoditi. I to vidimo na svakoj tački globusa, od Ukrajine ili Zapadne Azije, sve do Tajvana. To je, jednostavno, „modus operandi“ Kolektivnog zapada, predvođenog SAD: političko licemerje. Iako se predstavljaju kao „šampioni demokratije“, „transparentnosti“ i „ljudskih prava“, iza kulisa Zapada zapravo dominiraju manipulacija i korupcija.
„Demokratija se najzad ispostavlja kao predvidljivo oruđe kontrole, gde glasovi birača nestaju pred ‘posebnim interesima’. Navodna demokratije zapadnih elita samo loše prikriva njihove stvarne namere“, tvrdi Kaba.
Međutim, znaci pada Zapada su očigledni: najpre, eksplodirajući javni dug i gubitak poverenja u institucije. „Buduće generacije“osudiće zapadne elite zbog njihovog slepila i pohlepe“, dodaje Kaba.
Praznik na suncu u Rio de Žaneiru
Stanje koje vlada u zapadnim elitama je dobro pokazao nedavni Samit G20 u Rio de Žaneiru. Kako piše brazilski analitičar Pepe Eskobar na sajtu „Krejdl“, ovaj Samit je ponudio „prilično intrigantan spektakl duboko geopolitički i geoekonomski podeljenog zapadnog sveta, koji pokušava da se ohrabri ‘praznikom na suncu’.“
Bilo je dosta toga na Samitu G20 što može da zainteresuje pažljivu publiku, nastavlja Eskobar. Recimo, francuski predsednik Emanuel Makron je oko ponoći, praćen jakim obezbeđenjem, prošetao plažom Kopakabana; predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je hodala bosa po pesku, zagledana u talase okeana, dok je „privremeni stanar Bele kuće, američki predsednik Džozef Bajden – kome rok trajanja ističe za manje od dva meseca – propustio je da se porodično fotografiše sa liderima G20 jer je razgovarao sa palmom.“
Za to vreme, zvaničnici u Vašingtonu su priznali da su „dopustili“ Ukrajini da napadne mete duboko unutar teritorije Ruske Federacije, što je „samo preambula za potencijalni treći svetski rat.“
Međutim, prava zvezda ove ceremonije bio je kineski lider Si Đinping, dodaje Eskobar, jer se „glavna uloga Pekinga kao motora saradnje širom Azije i Pacifika odnosi na većinu nezapadnih članica G20. Kina je najveći trgovinski partner za 13 ekonomija APEC-a i odgovorna je za 64,2 odsto privrednog rasta Azije i Pacifika.“
„Pokušajte to da uporedite sa G7 (grupom zemalja koja okuplja najmoćnije ekonomije Zapada), čiji su „glavni izvozni poslovi ‘beskrajni ratovi’ i ‘revolucije u boji’, preko trgovinskih ratova, sve do cunamija sankcija i konfiskacije/krađe tuđe imovine.“
Da li je moguća nova američka revolucija?
Kada kažemo „Zapad“, mislimo na Ameriku. Ovde je glavna vest izbor novog/starog predsednika SAD Donalda Trampa, od kojeg se očekuje da sprovede „novu američku revoluciju“.
Kako na svom, veoma čitanom blogu, piše ruski politički analitičar Dmitrij Orlov: „Novoizabrani predsednik navodno želi da razbije ‘duboku državu’ i sastavio je listu ‘hrabrih reformatora’ koji treba da preispitaju vašingtonski sistem masovne korupcije.“
Ovaj „sistem masovne korupcije“ se može prevesti kao „močvara“ ili „duboka država“.
„Da li je ova druga američka revolucija zaista neophodna?“, pita se Orlov i dodaje: „Jeste, ukoliko imamo u vidu stvarne američke probleme. Na primer, američki medicinski sistem sa 25 odsto oporezuje svakog poreskog obveznika, što je prilično veliki trošak ako znamo da su mnogi Amerikanci lišeni pristupa čak i najosnovnijoj zdravstvenoj zaštiti.“
Ili, uzmimo primer američkog vojnog budžeta, koji iznosi više od budžeta „ostatka sveta“ uzetih zajedno, ali koji u razvoju oružja, u odnosu na konkurente, zaostaje najmanje dve decenije. „Na primer, Rusija, Kina, Severna Koreja, Iran, pa čak i Indija, imaju hipersoničnu raketnu tehnologiju, ali ne i SAD“, primećuje Orlov.
Stanje u američkom obrazovnom sistemu bolje je da ne pominjemo. „Polovina stanovništva SAD je funkcionalno nepismena, do te mere da ne može da čita svojoj deci priče za laku noć, niti da razume uputstva na bočicama lekova.
Poređenja radi, stopa pismenosti u Rusiji je 99,8 odsto“.
A tu je i pitanje široko rasprostranjene, zapravo univerzalne korupcije. U protekle dve godine, bivša Ukrajina je bila ključni centar Zapada za korupciju; milijarde dolara, u obliku sveže štampanih novčanica, prebacivane su u Kijev, a zatim su se vraćale kući, kao diplomatski prtljag zvaničnika SAD i EU.“
Možda je najgori od svega dug američke vlade, koji sada iznosi oko trećine globalnog BDP-a. Isplate kamata na američki savezni dug prestigle su astronomsku potrošnju na odbranu a uskoro će prestići i troškove socijalnog osiguranja. Kako dodaje Orlov: „Stvari koje ne mogu da traju nikada ne treba činiti.“
„Jasno je da je američkom sistemu potrebna reforma, i to pod hitno“, dodaje ruski analitičar. „Ali, šta ako se ovaj sistem ne može reformisati? Šta ako je to već potpuno razvijen sistem, nesposoban za dalje evolucione promene?“
Tramp kao Gorbačov
Tramp je, slično poslednjem sovjetskom vođi Mihailu Gorbačovu, probudio velika očekivanja. Gorbačov je za samo pet godina prošao put od najomiljenijeg do najomraženijeg sovjetskog vođe. Reformska kampanja koju je pokrenuo poslednji generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a zvala se perestrojka. Za pet godina perestrojke, „ekonomija Svesovjetskog Saveza je potpuno uništena, a zemlja se raspala na niz korumpiranih, kriminalnih feuda“.
Odnosno: „Nemaju svi problemi rešenja i ne mogu se svi sistemi reformisati. Gorbačov je svejedno nastavio sa svojim reformama, ne shvatajući stvarno šta reformiše, a sistem se, potom, jednostavno srušio“.
Rusija je uspela da se ponovo izgradi kao društvo sa jakim federalnim centrom i sa velikom ulogom vlade u ekonomiji. Međutim, kako zaključuje Orlov, ostaje otvoreno pitanje da li će SAD moći da prođu kroz sličan ciklus smrti i ponovnog rađanja.
Postoje bitne, suštinske razlike između SAD i Rusije. „Rusija je multietnička istorijska država, jedna od najstarijih u Evropi, sa sopstvenim jezikom, kulturom i hiljadugodišnjom istorijom državnosti, koju je održala ruska vojna hrabrost koja nema premca u svetu“, primećuje Orlov. Zbog toga je Rusija mogla da se „uzdigne iz pepela poput mitskog feniksa, svaki put sve veća i jača“.
Međutim, SAD su samo nekadašnji kolonijalni posed propale Britanske imperije, sa pozajmljenom kulturom, pozajmljenim religijama i pozajmljenim jezikom. Da li će njen moto „E pluribus unum“ (Iz mnoštva jedinstvo), koji je odštampan i na američkim novčanicama, važiti i ubuduće, pita se Orlov. Ili bi ga sada trebalo promeniti u novi: „E pluribus nada“ – Iz mnoštva ništa.
Boris Nad
