Povodom praznika i 113 godina od upokojenja Svetog Nikolaja Japanskog, donosimo kratak tekst o njegovom misionarskom radu u „Zemlji izlazećeg sunca“… Protojerej I. Vostorov koji je posetio Japan, zapisao je: “Nije bilo čoveka, posle Imperatora, koji je uživao takvo poštovanje kao Sveti Nikolaj japanski. U glavnom gradu Japana nije trebalo pitati gde se nalazi Ruska Pravoslvna Misija, dovoljno je bilo reći samo: „Nikolaj“, i bukvalno svako dete je znalo gde će odvesti gosta Misije. Pravoslavni hram je nazivan „Nikolaj“, i Misija takođe, čak su i samo Pravoslavlje nazivali „Nikolaj“…
Rođen je u Rusiji, a sahranjen je u Japanu. Od njegove imovine ostalo je samo nekoliko iznošenih mantija i bogoslužbenih odeždi, a na oproštaj od njega došlo je veliko mnoštvo stanovnika Tokija, čak je i imperator Japana poslao venac na njegov grob. On nije imao dece, a 34 hiljade Japanaca nazivali su ga svojim ocem.
Misionar Nikolaj Kasatkin došao je u Japan 1861. godine da bi tamo osnovao japansku pravoslavnu crkvu. U to vreme o hrišćanstvu u Japanu nije moglo biti ni reči: zakon o zabrani tuđih religija bio je veoma strog, a neposlušni su se kažnjavali smrću. No, Nikolaj se uverio kako mu Bog daje priliku. U prvo vreme on je bogoslužio u crkvi pri konzulatu i spremao se za svoju misiju.
Svetitelj je odlično naučio jezik, shvativši, da će moći da se približi srcima Japanaca samo ako zna njihov jezik, takođe on je izučio i mesne običaje i tradiciju. Šintoizam sa svojim moralnim kodeksom, po shvatanju Kasatkina, nije ni malo bio u protivrečnosti sa pravoslavnim učenjem. Nekoliko budističkih škola bile su veoma bliske hrišćanstvu. Svaki dan on se molio Gospodu da mu da priliku da propoveda tim ljudima. I Bog mu je iznenada odgovorio na njegove molitve, poslavši mu u susret ubicu.
Priča sa samurajem
Posećujući dom ruskog konzula, Kasatkin je mnogo puta dolazio u sukob sa surovim i nadmenim Japancem. O ovom čoveku je Nikolaj znao samo to da je on poučavao veštini mačevanja sina ruskog konzula. Takuma Savabe – besprekorni samuraj, poznati majstor borbe mačevima, pripadnik tajne organizacije, čiji članovi su svako delovanje stranaca smatrali za zlo i bili su spremni da istrebe sve strance koji su se dolazil u Japan.
Otac Nikolaj se čak i nije upoznao sa njim, misleći da svaki pokušaj razgovora sa njim je besmislen. No, jednom ne mogavši da uzdrži svoj gnev, samuraj je kazao svetitelju:
– „Vas, strance, treba sve pobiti. Vi ste došli da uhodite našu zemlju. A ti ćeš svojom propovedu najviše naškoditi Japanu!“
Sveti Nikolaj japanski je shvatio da je došao čas. Molio je Boga da nađe reči, kojima bi dopreo do njegovog nadmenog srca. Na Savabeove gnevljive otužbe on je spokojno uzvratio:
„Da li je pravedno suditi, ili čak osuditi nekoga, a da ga ne saslušaš? Da li je pravedno huliti na nešto, što ne poznaješ? Prvo me saslušaj, a potom sudi. Ako je moje učenje zlo, tada ću ja sam otići.”
Samuraj se nerado saglasio da ga sasluša. U početku ga je prekidao zlim osmesima, no postepeno je sve dublje razmišljao, a kasnije i sam upitao za novi susret i nastavak razgovora. Posle nekoliko ovakvih razgovora pred zadivljenim Savabeom otkrivale su se istine hrišćanstva. O ovom prvom svom učeniku otac Nikolaj je zapisao:
“Dolazi kod mene jedan žrec drevne religije da sluša o našoj veri. Ako ne ohladni ili ne pogine (bude kažnjen smrtnom kaznom za pristup hrišćanstvu), od njega možemo očekivati mnogo. On je dobro obrazovan, uman, krasnorečiv i svom dušom predan hrišćanstvu.”
Preporod
Uskoro je Savabe doveo ocu Nikolaju dvojicu svojih najboljih drugova, koji su takođe upoznati sa istinom Božijom, i potom sami počinju propovedati svojim sunarodnicima. Godine 1868. dvadeset Japanac je bilo spremno za primanje Svetog Krštenja. Prvi japanski hrišćani bili su u većini, slični samuraju Savabeu, vatrene patriote svoje otadžbine, koji su odbacivali sve vrednosti drugih naroda iza granica Japana, ali, prosvetivši se uvideli su u da ključ nacionalnog preporoda Japana u hrišćanstvu.
Veliki plod njegovog rada
Posle svoje smrti, Sveti Nikolaj japanski svojim potomcima ostavio je Saborni hram, 8 crkava, 175 molitvenih domova, 276 parohija, jednog episkopa, 34 sveštenika, 8 đakona, 115 propovednika. Broj verujućih pravoslavnih dostigao je 34.110 ljudi, ne računajući 8. 170 ranije usopših. Od njegove lične imovine ostalo je nekoliko iznošenih mantija i bogoslužbenih odeždi.
Između mnogih venaca na grobu svetitelja, naročito je bio zapažen venac poslat od imperatora Japana. Ovakvu čast imperator nije nikada ukazao nijednom strancu, ovo je bio znak priznavanja upokojenom sve što je učinio za zemlju.
Ali oko nije videlo, niti je uho čulo, niti je u srce ljudsko došlo, kakvim je slavnim vencem arhiepiskopa Nikolaja ovenčao Car careva, Kome je on služio do poslednjeg trena, do svog poslednjeg uzdaha.
Prezviter Boban Stojković, profesor Prizrenske Bogoslovije u Nišu, i autor knjige «Hrišćanstvo u zemlji izlazećeg sunca»
