Поводом празника и 113 година од упокојења Светог Николаја Јапанског, доносимо кратак текст о његовом мисионарском раду у „Земљи излазећег сунца“… Протојереј И. Восторов који је посетио Јапан, записао је: “Није било човека, после Императора, који је уживао такво поштовање као Свети Николај јапански. У главном граду Јапана није требало питати где се налази Руска Правослвна Мисија, довољно је било рећи само: „Николај“, и буквално свако дете је знало где ће одвести госта Мисије. Православни храм је називан „Николај“, и Мисија такође, чак су и само Православље називали „Николај“…
Рођен је у Русији, а сахрањен је у Јапану. Од његове имовине остало је само неколико изношених мантија и богослужбених одежди, а на опроштај од њега дошло је велико мноштво становника Токија, чак је и император Јапана послао венац на његов гроб. Он није имао деце, а 34 хиљаде Јапанаца називали су га својим оцем.
Мисионар Николај Касаткин дошао је у Јапан 1861. године да би тамо основао јапанску православну цркву. У то време о хришћанству у Јапану није могло бити ни речи: закон о забрани туђих религија био је веома строг, а непослушни су се кажњавали смрћу. Но, Николај се уверио како му Бог даје прилику. У прво време он је богослужио у цркви при конзулату и спремао се за своју мисију.
Светитељ је одлично научио језик, схвативши, да ће моћи да се приближи срцима Јапанаца само ако зна њихов језик, такође он је изучио и месне обичаје и традицију. Шинтоизам са својим моралним кодексом, по схватању Касаткина, није ни мало био у противречности са православним учењем. Неколико будистичких школа биле су веома блиске хришћанству. Сваки дан он се молио Господу да му да прилику да проповеда тим људима. И Бог му је изненада одговорио на његове молитве, пославши му у сусрет убицу.
Прича са самурајем
Посећујући дом руског конзула, Касаткин је мнoго пута долазио у сукоб са суровим и надменим Јапанцем. О овом човеку је Николај знао само то да је он поучавао вештини мачевања сина руског конзула. Такума Савабе – беспрекорни самурај, познати мајстор борбе мачевима, припадник тајне организације, чији чланови су свако деловање странаца сматрали за зло и били су спремни да истребе све странце који су се долазил у Јапан.
Отац Николај се чак и није упознао са њим, мислећи да сваки покушај разговора са њим је бесмислен. Но, једном не могавши да уздржи свој гнев, самурај је казао светитељу:
– „Вас, странце, треба све побити. Ви сте дошли да уходите нашу земљу. А ти ћеш својом проповеду највише нашкодити Јапану!“
Свети Николај јапански је схватио да је дошао час. Молио је Бога да нађе речи, којима би допрео до његовог надменог срца. На Савабеове гневљиве отужбе он је спокојно узвратио:
„Да ли је праведно судити, или чак осудити некога, а да га не саслушаш? Да ли је праведно хулити на нешто, што не познајеш? Прво ме саслушај, а потом суди. Ако је моје учење зло, тада ћу ја сам отићи.”
Самурај се нерадо сагласио да га саслуша. У почетку га је прекидао злим осмесима, но постепено је све дубље размишљао, а касније и сам упитао за нови сусрет и наставак разговора. После неколико оваквих разговора пред задивљеним Савабеом откривале су се истине хришћанства. О овом првом свом ученику отац Николај је записао:
“Долази код мене један жрец древне религије да слуша о нашој вери. Ако не охладни или не погине (буде кажњен смртном казном за приступ хришћанству), од њега можемо очекивати много. Он је добро образован, уман, красноречив и свом душом предан хришћанству.”
Препород
Ускоро је Савабе довео оцу Николају двојицу својих најбољих другова, који су такође упознати са истином Божијом, и потом сами почињу проповедати својим сународницима. Године 1868. двадесет Јапанац је било спремно за примање Светог Крштења. Први јапански хришћани били су у већини, слични самурају Савабеу, ватрене патриоте своје отаџбине, који су одбацивали све вредности других народа иза граница Јапана, али, просветивши се увидели су у да кључ националног препорода Јапана у хришћанству.
Велики плод његовог рада
После своје смрти, Свети Николај јапански својим потомцима оставио је Саборни храм, 8 цркава, 175 молитвених домова, 276 парохија, једног епископа, 34 свештеника, 8 ђакона, 115 проповедника. Број верујућих православних достигао је 34.110 људи, не рачунајући 8. 170 раније усопших. Од његове личне имовине остало је неколико изношених мантија и богослужбених одежди.
Између многих венаца на гробу светитеља, нарочито је био запажен венац послат од императора Јапана. Овакву част император није никада указао ниједном странцу, ово је био знак признавања упокојеном све што је учинио за земљу.
Али око није видело, нити је ухо чуло, нити је у срце људско дошло, каквим је славним венцем архиепископа Николаја овенчао Цар царева, Коме је он служио до последњег трена, до свог последњег уздаха.
Презвитер Бобан Стојковић, професор Призренске Богословије у Нишу, и аутор књиге «Хришћанство у земљи излазећег сунца»
