U svakom naraštaju Bog je podizao i postavljao svoje svetitelje na visoke svetiljke, da ljudima osvetljavaju put spasenja. Tako je za pravoslavne na Balkanu, pre više od deset vekova, poslao našu prepodobnu majku Paraskevu, nebesko biće i zemaljskog anđela. Ovu divnu dobrotvorku proslavljaju svi narodi na Balkanu i svi narodi koji su izabrali da žive na zemlji kao na nebu Hristovom. Sveta Petka, često mnogi vole reći, omiljena je svetiteljka među Srbima. Oni je od davnih vremena izrazito poštuju i cene.
Divan je Bog u svetima svojim, reči su Proroka Božjeg. On je divan u celokupnoj tvorevini i svim stvorenjima, veličanstven u čoveku, kao Svojoj kruni stvaranja,. Ali najdivniji i najbolji među decom Božjom, Njegovim svetima. Svetitelji Božji su najblaženiji plod koji se rađa na zemlji, najbliskiji i najsrodniji sa samim Bogom. Gde nema svetitelja Božjih, nema ni pravih ljudi. Gde nema svetosti, nema ni čovečanstva.
Žitje
O ovoj po mnogo čemu blagoslovenoj svetiteljki se ne zna mnogo. Detalji njenog rođenja, detinjstva i rane mladosti, što se nas tiče, obavijeni su velom tajne. Najvažniji događaj u njenom životu jeste to što je još kao mlada Sveta Petka prinela celo svoje biće, telo i dušu, mladost i lepotu, na dar Bogu, dobivši od Njega mnogo više od stostrukog uzdarja. Međutim, ona sve to nije primila javno pred očima celog sveta, da bi od svih bila hvaljena.
Već u tajnosti, godinama živeći u pustinjama Balkana, pri tom od svih sakrivena i nikome poznata. Tamo je živela u samoći, radi svog podvižničkog života, daleko od svog rodnog mesta Epivata na Mramornom moru, koji je udaljen dan hoda od Carigrada. S obzirom da je njen stariji brat Evtimije, episkop grada Madita, usnuo u Gospodu između 989. i 996. godine, možemo zaključiti da je prepodobna Paraskeva živela u drugoj polovini 10. i početkom 11. veka.
Živela je kao pustinjak u pustinji. Najpre u Trakiji, u njenim neprohodnim šumama i nepristupačnim pećinama. Potom u kamenitim i isušenim pustinjama Palestine. Ostala je tamo dok je Bog nije pozvao da se vrati u svoju zemlju. Najpre je požurila u Carigrad, gde se pomolila svojoj zaštitnici, Bogorodici Vlahernskoj. Zatim se vratila u Epivat gde je više niko nije ni prepoznao. Kada se preselila iz ovozemaljskog života i otišla ka Gospodu, neki dobri ljudi su je sahranili kao stranca, ne na seoskom groblju, nego na mestu gde je usnula u Gospodu, blizu mora.
Svetost
Ali tajnu njene svetosti, koju je ponela sa sobom u večnost, Bog je otkrio ubrzo posle njene končine. Zemlja na kojoj je bila sahranjena počela je da odaje božanski miris, večnu i neopisivo slatku aromu božanstva. Svetogorski starac Antonije priča kako je, šetajući šumama i po pustinjama Svete Gore, osetio neopisivi miris. Pitali su ga da li je to miris cveća, drveća i svega što je tamo raslo. „Ne“, odgovorio je, „ovo nije od biljaka. Znam miris biljaka i cveća, a ovo je sasvim drugi miris. Ovde su živeli ljudi Božji, išli su u tajnosti pred Bogom i u tajnosti su zaspali, da niko ne zna. I bili su sahranjeni u ovoj zemlji, koja ne može da zadrži ovu bujicu blagodati koja nadire iz njenih dubina i zato oslobađa miris njihove svetosti”.
Njene mirisne mošti su izvađene iz mulja na obali Mramornog mora i položene u crkvu Svetih Apostola u gradu Kalikratiji.
SVETA PETKA U TRNOVU
Na vrhuncu krstaške okupacije opljačkanog Carigrada, 1231. ili 1238. godine, bugarski car Ivan II Asen, tast srpskog kralja Vladislava, bratanca Svetog Save, iskoristio je njegove vojne uspehe protiv krstaša i izneo dragocene mošti svetiteljke iz opkoljenog grada Kalikratije i uz veliku svečanost odneo ih u svoju prestonicu Trnovo. U 13. veku, u zvaničnim dokumentima, bugarski carevi su se zaklinjali ovom svetiteljkom pred svojim evropskim gospodarima.
Nakon pada Trnova pod tursku vlast, mošti Svete Paraskeve su 1393. godine prenete u Vidin, trudom vidinskog kneza Stracimira, koji je poražen i pogubljen od Turaka 1396. godine.
SVETA PETKA U BEOGRADU
Zalaganjem kneginje Milice, supruge srpskog mučenika kneza Lazara, i bivše Vasilise Serske Jefimije, koje su se kasnije zamonašile u manastiru Ljubostinji, 1396. ili 1398. god, mošti svete Paraskeve su odnete u Srbiju. O ovome beleži bugarin Grigorije Camblak 1402-1405. gde kaže da je „od Bugarske oduzeta cela slava svete Paraskeve i data zemlji Srbiji“.
Camblakovo dirljivo svedočanstvo, da su ove dve srpske udovice, „najmudrije rečju i delom“, uz pomoć Miličine ćerke Olivere – koja se žrtvovala za spas svoje zemlje i naroda postavši supruga sultana Bajazita I – uspele da od njega dobiju svetiteljkine mošti. Kada su došle kod Bajazita, upitao je Milicu, Oliverinu majku, kakvu uslugu bi želela da traži od njega, a ona je odgovorila da bi volela da joj pokloni mošti svete Paraskeve.
Sultan je bio zatečen. „Zašto hoćeš suve kosti… mislio sam da ćeš mi tražiti zlata“. Ali moćni vladar, pošto je bio musliman, nije mogao da shvati da je ona zaista tražila samo mošti svetiteljke. One su za nju bile zlato netruležno, pročišćeno ognjem Duha Svetoga, svetlije i čistije od zemaljskog zlata i besceno blago, čudotvorno kroz vekove.
Njih dve su dobile mošti i odnele ih u Smederevo ili možda u Kruševac, pre nego što su despot Stefan Lazarević i mitropolit beogradski naredili da se prenesu i pohrane prvo u hramu Uspenja Bogorodice u mitropoliji beogradskoj, a zatim u novoj crkvi Svete Petke Paraskeve, podignutoj pored čudotvornog izvora ispod tvrđave u Beogradu, nešto pre 1417. godine.
Dve svetinje na Kalemegdanu
Ove dve crkve ispod zidina Turci su porušili 1521. godine, ali je poštovanje Presvete Bogorodice i Svete Petke ostalo snažno i tokom godina turskog ropstva. O tome svedoče zapadni putnici i diplomate koji su posetili Beograd i opisali ograđeni izvor na padini ispod bedema, oko kojeg bi se svakodnevno okupljale stotine pobožnih poklonika iz Beograda. Obe crkve su obnovljene do 1937. godine.
Dve svojevrsne svetinje na Kalemegdanu, kapela Svete Petke i crkva Ružica posvećena Presvetoj Bogorodici. Tu se, po rečima Leontija Pavlovića, šezdesetih godina 20. veka čuvao delić čudotvornih moštiju Sv. Petke donetih iz manastira Petkovice kod Šapca. U novijim dokumentima se navodi da se u crkvi Ružici danas nalazi deo moštiju koje je Rumunska crkva predala Srpskoj crkvi posle II svetskog rata. Tako i danas Sveta Petka svetim mirom svojih moštiju privlači sve pravoslavne koji dolaze u Beograd.
Posle pada Beograda pod Turke, većina stanovnika bila je prinuđena da se preseli u krajeve oko Carigrada. Sakralni predmeti iz crkve u Beogradu, među kojima su čudotvorna ikona Bogorodice, ruka cara Konstantina, mošti svete carice Teofanije i svete Paraskeve, odneti su i kasnije smešteni u crkvu Presvete Bogorodice Beogradske, koja je bila u nadležnosti carigradskog patrijarha. Kasnije, pošto je crkva bila razrušena od Turaka, patrijarh je otkupio mošti svetiteljke od sultana, za cenu koja mu je tražena i pohranio ih sa ostalim dragocenim moštima u patrijaršijsku crkvu Svetog Georgija u Fanaru.
SVETA PETKA U MOLDO-VLAŠKOJ
Carigradska patrijaršija je u 17. veku podlegla pod ogromnim dugovima izazvanim teškim porezima koje je nametnuo sultan. Vojvoda Vasile Lupu, godine 1641. (sin izbeglice iz arbanasa, jedno vreme najbogatiji čovek u istočnom hrišćanskom svetu) iz Moldo-Vlaške, današnje Rumunije i Moldavije, u to vreme jedine pravoslavne zemlje nepokorene od strane Turaka, u kojoj je do 20. veka živeo veliki broj Srba i Bugara, ponudio je Carigradskom patrijarhu znatna novčana sredstva kao pomoć za otplatu nagomilanih dugova.
Zauzvrat, Majka Crkva darovala je njegovom narodu mošti Svete Petke. Po svedočenju Nikodima Atonskog, Lupu je patrijarhu Parteniju dao mnogo zlata, a patrijarh mu je prineo mošti svetiteljke, koje su oni tajno spustili sa stene Fanara dole do mora, gde je čekao čamac da ih prevezu do Moldo-Vlaške. Prema drugim izvorima, mošti je donela delegacija trojice mitropolita i jedna otomanska vojna jedinica do granice Vlaške, gde ih je sačekao vojvoda Vasile sa pratnjom.
Dolazak u Jaši
Mošti Svete Petke Paraskeve su tako dospele u Jaši, prestonicu Moldavije i položene u impozantnu crkvu Sveta Tri Jerarha.
U velikom požaru 1888. godine, kada je cela crkva uništena, a raskošni relikvijar potpuno izgoreo, mošti svetiteljke na čudesan način nisu pretrpele ni najmanju štetu od vatre. Tako netaknute su prebačene u još veličanstveniji hram Sretenja Gospodnjeg, gde se svakodnevno okuplja hiljade vernih iz celog sveta da im se poklone i izmole iscelenja.
I danas, u Jašiju, Beogradu, Trnovu i po vascelom svetu gde se njene mošti nalaze, nažalost ne i u etnički očišćenoj Kalikratiji, vernici se okupljaju da se pomole svetiteljki i potraže njenu milost i zaštitu. Neka bi prepodobna mati Paraskeva – sveta Petka, koja je postala i ostala „miris Hristov“, unela radost u duše i srca onih nepoznatih ljudi koji su žedni osvećenja i radosti spasenja koje nam svima Gospod nudi,
