Siguran sam da bi i danas Fjodor Mihajlovič Dostojevski prizivao svet da se vrati istini, kaže Hadži Nenad Maričić, koji u Narodnom pozorištu u Beogradu radi duodramu „Dostojevski – moj život”
Dugo se putovalo do naslova naše predstave „Dostojevski – moj život”. Mnogo neobičnih okolnosti je pratilo njeno rađanje. Pre tačno 20 godina Fedor Šili i ja razgovarali smo o takvoj drami, sa kojom bih mogao da diplomiram. Često me je profesor Predrag Bajčetić i kasnije podsećao da ne zaboravim na tu ideju, rekao nam je juče dramski umetnik Hadži Nenad Maričić, koji danima unazad u matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu istrajava na duodrami „Dostojevski – moj život” nastaloj prema motivima memoara „Sećanja” Ane Grigorjevne Dostojevski. Premijera je u subotu uveče, 12. aprila, od 20.30 na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra. Dramatizaciju „udruženo” potpisuju Fedor Šili i sam Hadži Nenad Maričić, koji je, ujedno, i reditelj predstave, ali i tumač naslovnog junaka, kompleksnog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Lik Ane Grigorjevne poveren je Ivani Popović. Scenografiju radi Vladislava Munić Kanington, kostime Marina Medenica, za video su zaduženi Balša Đogo i Tara Vulović, dok je Stefan Ćirić muzički saradnik.
– Nisam dugo mogao da pronađem formu kojom bih iskazao sve ono što govorim na predavanjima o kompleksnoj ličnosti velikog književnika. Tek kada sam shvatio da se jedino kroz lik Ane Grigorjevne može u potpunosti naslikati pozorišnim jezikom Fjodor Mihajlovič, počelo je sve da se sklapa i zaokružuje. Moralo je tako biti jer sama predstava „Dostojevski – moj život” upravo otkriva koliko je posvećenost jedne žene, njena žrtva i odricanje u ljubavi donela neopisivo bogatstvo svetskoj književnosti. Da se nisu sreli Fjodor i Ana, teško bi tvorac „Zločina i kazne” uspeo da stigne do onih trenutaka u stvaralačkom radu u kojem su nastali „Zli dusi” ili „Braća Karamazovi” – konstatuje Hadži Nenad Maričić dok nam se u pauzi između proba poveravao kako godinama unazad u njemu tinja unutrašnja potreba da se nađe u „ringu” baš sa Fjodorom Mihajlovičem Dostojevskim.
Predstava „Dostojevski – moj život” svojevrsni je odgovor na želju svakog zaljubljenika u dela ovog ruskog klasika da se otkrije ko je zapravo bio taj neobični genije koji je promenio svetsku književnost svojim psihološkim romanima. Priča o njegovom životu ovoga puta baviće se upravo piščevim unutrašnjim bićem. Kroz prizmu ljubavi Ane Grigorjevne i Fjodora Mihajloviča predstava će osvetliti ne samo duboku emocionalnu vezu između dva supružnika već i najplodonosnije godine rada Dostojevskog. Namera je da se prikaže i izuzetan značaj njegove druge supruge Ane u poslednjih 14 godina književnog rada, u kojem su nastala njegova najveća dela.
– Veoma je dirljivo i nadahnuto napisana priča perom Ane Grigorjevne Snitkine. Niko ne ostaje ravnodušan kada čita njene memoare, pa je logično da su sve ruske serije ili filmovi o biografiji Dostojevskog poprilično inspirisane njenim sećanjima. Teško da možete da nađete njegovu biografiju koja se od njegove 46. godine ne oslanja na njenu ispovest. Njen duh izuzetno, vrlo suptilnim sredstvima, na sceni oživljava Ivana Popović. Publika će jako dobro razumeti kroz njenu igru koliko je ta nežna, ali snažna žena, bila istinski deo Fjodorovih romana i rečenica – tvrdi za „Politiku” Hadži Nenad Maričić, koji se dugi niz godina bavi i pedagoškim radom, i dodaje:
– Kada sam predlagao Narodnom pozorištu u Beogradu ovu dramu, napisao sam da pored svih dostignuća nauke jedino pozorišna umetnost može da otelotvori lik takvog književnika čije smo rođenje, širom sveta, slavili ili zaboravili pre četiri godine. Upravo zato i jeste bio izazovan zadatak da takvu ideju dovedem do kraja: oživeti ga i učiniti pomalo drugačijim od onoga što su predrasude i legende stvorile. Nesumnjivo da je zbog okolnosti u kojima je živeo, kao i zbog tog neverovatnog iskustva na Semjonovskom trgu, kada je za samo tren izbegao smrtnu kaznu, ceo život proveo u strahu od nepredvidivog. To je pojačalo njegovu bolest, epilepsiju, ali i njegova promišljanja, pa je Rusija dobila, a zatim i svet, hrišćanskog apostola koji strahuje od stradanja u budućem veku. Nažalost, njegovi strahovi obistinili su se. Protekli, 20. vek bio je čovekov najveći pad u dugoj istoriji civilizacije.
Ono što Dostojevskog čini toliko privlačnim današnjim čitaocima širom sveta, pogotovo onima koji u studentskim danima traže odgovore na najveća pitanja o ljudskoj duši, jeste, kako kaže naš sagovornik, njegov „put do spasenja”.
– Svim svojim likovima on daje izbor kojim putem će nastaviti, putem dobra ili zla, stazom greha ili istine i upravo u tome on nas približava spasenju. Otkriva nam tajne kojima se izbavljamo iz pakla sopstvenih zabluda. Neobično je kako se mladi preobraze na drugoj godini akademije igrajući njegove likove. Svi mu se, kasnije, ponovo vraćaju. Zato u nestrpljenju svi moji studenti, bivši i sadašnji, iščekuju predstavu o tom čudnom čoveku, koji nas intrigira jer nas je sve preobratio – ističe Maričić i poručuje:
– Siguran sam da bi i danas Fjodor Mihajlovič Dostojevski prizivao svet da se vrati istini. Možda bi se i sakrio da ga ne prepoznaju, plašeći se raspeća. Ovaj svet u kojem živimo sa užasom je predvideo i razumeo, da će krotki u tom našem svetu biti smatrani idiotima. Ipak, nagoveštaj da će upravo takvi ustati i poći na velika dela uliva nadu da se naš svet neće srušiti pod konformizmom, tom religijom novog doba, već će se vratiti svojoj suštini, i ljubavlju će spasiti „prirodu svoju”.
