U punoj sali Doma Vojske Srbije u Beogradu, 5. juna, održana je promocija knjige koja nije samo svedočanstvo, već i opomena – novo delo Darka Zlojutra, pisca, publiciste i novinara, o stradanju Srba u zloglasnom logoru Jasenovac. Bio je to događaj obojen tišinom koja govori više od reči, suzama koje su tekle bez stida i istinom koja boli, ali leči.
Promociju je otvorio krik duše – monodrama „Tuga koja traje cijeli život“, u potresnom izvođenju glumice Maje Kolundžije. Tekst Dobrila Kukolj, koja je preživela Jasenovac, iznela je sećanje ne samo svoje duše, već i svih onih čiji se glasovi nisu čuli. Bila je to umetnost kao vapaj, kao molitva i kao svedočanstvo.
Posle monodrame, dok je sala još uvek disala emocijom, reč je uzeo Danijel Kulačin, ispred izdavačke kuće „Poredak“. Govorio je o značaju kulture sjećanja, o tome da narod koji ne pamti – ne postoji. Podsetio je da je pamćenje naša obaveza, ne samo prema mrtvima, već i prema živima i onima koji će doći.
Poznati pisac Slaviša Pavlović svojim rečima je preneo dubinu koju ova knjiga nosi – istinu pretočenu u roman, rečima od krvi i srca, koje su most između prošlosti i sadašnjosti. Naglasio je da se ne radi samo o knjizi, već o ključu za razumevanje stradanja, života i istrajnosti.
Teolog Nebojša Lazić govorio je iz perspektive vere – o nužnosti pamćenja, o žrtvama koje nisu samo broj, već lica, imena, porodice, deca i majke. Podsetio je da zaborav vodi u ponovno stradanje i da je sećanje naš duhovni štit.
Na kraju, tiho i dostojanstveno, publici se obratio i sam autor, Darko Zlojutro. Sa treptajem u glasu, zahvalio je svima koji su došli, ali i onima koji više nisu sa nama – čije priče žive kroz njegovu knjigu. Preneo je delić lične tragedije – fragmente uspomena na dedu i porodicu koja je u Jasenovcu zauvek nestala. Njegov roman nije samo pisanje – to je svedočenje, vapaj, ali i vera.
Knjiga se temelji na istinitim događajima i prati dve isprepletane sudbine: jednu – porodice sa Kozare u strašnoj 1941. godini i drugu – njihovih potomaka u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. Priča je to o borbi, o preživljavanju, ali i o pobedi života nad smrću.
U vremenu kada se istina o Jasenovcu često prećutkuje, ova knjiga je svetlo koje razgrće tamu. Ona nas podseća da je srpski narod preživeo genocid, preživeo plan da bude zbrisan – ali da nije izgubio dušu. I da je vaskrsao i to je „Čudo Jasenovca“
Taj 5. jun bio je više od književne večeri. Bio je zajedničko sećanje. Bio je molitva. Bio je obaveza. Da pamtimo. Da svedočimo. Da nikada ne zaboravimo.
Za one koji su stradali – večna slava. Za nas koji pamtimo – večna obaveza.
