Ratni dopisnik sarajevske „Srpske reči“ 1912. godine boravio je na Cetinju, bio je prisutan u bolnici kada je kraljica Milena posetila ranjenike.
Ona je tada naišla na jednog ranjenog Crnogorca kojem je iznad glave, na papiru pisalo da ima 64 godine i da je rana teška. Smrtonosna.
„Đe si ti ranjen“, pitala je kraljica blagim glasom, punim nežnosti. Kao majka koja brine za svoje dete.
„Pod levom sisom“, isprekidanim glasom odgovorio je stari ratnik.
Pokušavao je, ali nije imao snage da pokaže kuda je prošao neprijateljski kuršum. On je probio pluća i slomio rebra
„Bog će ti pomoći i Sveti Petar, junače, ozdravićeš ako Bog da“, rekla je kraljica. U to, nastade neka tišina. Muk. Seda kraljica je nepomično stajala pored ranjenika. Njene oči su zasuzile.
Stari ranjenik je uzdahnuo duboko. Trgnuo se kao iz sna. Tiho je izgovorio – „Još, neko…liko dana.”
Ranjenik je ponovo izgovorio – „Još neko…liko dana pa opet.”
Kraljica ga je pitala „šta opet”.
Crnogorac je bio obliven hladnim znojem, u bunilu, samrtničkom ropcu. Izgovorio je, već nesvestan pristustva kraljice i okoline.
„Hej, Kosovo ćemo osvetiti“, izgovorio je on isprekidano.
Kraljica je krenula dalje kroz prostoriju sa ranjenicima.
Pre nego što je došla do sledeljeg kreveta jednoj bolničarki, Ruskinji, rekla je da bude uz starog ratnika i da se pobrine da dobije sve što je moguće.
Poseta je završena i vladarka je otišla automobilom.
Sutradan, kada je sunce nestajalo u pravcu zapada, odjeknulo je Cetinjm mrtvačko zvono.
To je bio poslednji pozdrav starom ranjeniku koji je pritiskom smrtnih bolova sanjao o Kosovu i osveti.
