Dongola, prestonica jednog od najvećih pravoslavnih carstava srednjeg veka – Sudana, nalazi se udaljena u pustinji, zatrpana peskom. Retki su turisti koji je posećuju, mada krije prava čudesa kao što je Crkva granitnih stubova.
Crkva granitnih stubova nazvana je po šesnaest stubova malo viših od pet metara, koji su nekada bili centralni deo svetinje. Na njihovim vrhovima tada su stajali izrezbareni kapiteli.
Većina stubova je ponovo uspravljena, ali nema tu ni krova ni poda: stubovi zariveni u pesak pridržavaju nebo. Ne dočaravaju staru slavu, već moć prirode, neumoljivu pustinju koja sve guta. Upali smo u peščanu čeljust, i crkva i ja. Sunce prži kao da bi da me odavde otera.
Dugačka stabla za tavanicu nisu iz Sudana
Niz kapitela je spušten i postavljen u ravni očiju uz novi zid.
Na svim stranama svake glave stuba uklesani su ukrašeni krstovi, slični onima koje sam viđao u srednjovekovnim srpskim manastirima.
Makarije priča da je to bila Saborna crkva, sedište vladika. Osnova je u obliku krsta, zidovi su od pečene cigle, ojačani horizontalnim drvenim gredama i poprečnim vezicama na uglovima. Izgrađena je u 7. veku. Kasnije su dodati stubovi od crvene cigle da pridrže ravan drveni krov.
„Arheolozi se čude gde su naši preci pronašli tako dugačka i glomazna stabla za tavanicu. U ovom delu Sudana svakako nisu“, kazuje Makarije, jedan od poslednjih potomaka sudanskih pravoslavaca kojeg sam jedva pronašao zahvaljujući dobrim kontaktima u Kartumu.
Olovka i papir trpe vrućinu, telefon ne
Još na početku druženja zamolio sam ga da mi dozvoli da ga snimim, jer mi je teško da u ovim uslovima sve to beležim. Ali na ovoj vrućini telefon se pregrejava. Toliko je vreo da ne mogu da ga držim u rukama, pa sam ga obuhvatio nekim krpama. Srećom, poneo sam staru dobru olovku i papir. Ako ne znam šta posmatram, uzalud sam dolazio.
Dok šetamo po temeljima nekadašnjeg grada, Makarije mi priča kako su kuće običnih ljudi bile građene od nepečenih blatnih cigli. Naselje je bilo veliko, rezidencijalni deo se prostirao na trideset pet hektara.
„U jednom trenutku Kraljevstvo Dongola kontrolisalo je ogromno prostranstvo od milion kvadratnih kilometara! To je kao Španija i Francuska zajedno. Bila je to jedna od najvećih država srednjeg veka… Kolika je tvoja zemlja?“, upita Makarije.
Kad sam mu rekao, zamislio se, izračunao: Dongola je bila kao jedanaest teritorija Srbije.
Po površini, bogatstvu i uticaju, Dongola bi se mirne duše mogla nazvati pravoslavnim carstvom, i ja sam je tako doživeo.
Crkva Svetog arhangela Rafaila
Ulazimo u Crkvu Svetog arhangela Rafaila, poznatog iscelitelja ljudi i životinja, zaštitnika putnika.
„Sagrađena je pre hiljadu sto godina, u 9. veku. Da bi je oslikali, naši kraljevi su doneli crveno olovo iz Španije, a ultramarin boja je od kamena lapis lazuli, koji je stigao iz dalekog Avganistana. Oltar je od materijala iz drevnog kušitsko-egipatskog hrama“, objašnjava Makarije.
Obiđosmo kuće, crkve, tvrđavu, manastire, grobnice, palate, zgrade državne administracije… Sve je u ruševinama, vide se samo temelji i poneki stub, a Makarije kao da hoda po netaknutom gradu, kao da vidi sva zdanja u punoj lepoti, pa sa ponosom ističe: ovo je podigao kralj Georgije Prvi, a ovo kralj Zaharije…
Prenosi na mene osećaj značaja i veličine, iako se pred nama jedva naziru temelji. A osećam i toplinu, sama imena ukazuju na bliskost sa ostatkom pravoslavnog sveta.
Samo pukim slučajem, ili možda Božjom voljom, u Sudanu je posle slavnih dana nestalo pravoslavlje. Samo pukim slučajem, ili možda Božjom voljom, kod nas nije.
U Sudanu su žene bile mecene fresaka
„Najbolje očuvane freske su u Manastiru Svete Trojice. Evropljane iznenađuje to što su žene bile mecene fresaka, što se vidi iz natpisa na dnu“, kaže.
U manastiru, Poljaci vrše arheološka iskopavanja, pa nismo mogli da u njega uđemo. Ali zato Makarije iz dubokog džepa duge bele haljine vadi crni novčanik. Primetih da mu je iznad šake tetoviran krst. Uzima ikonu na kojoj je prikazana najslavnija dongolska freska, koja se upravo nalazi u ovoj svetinji, nastala kada je zenit kraljevstva već prošao: igra crnaca pred Bogorodicom i Isusom.
Kako je uništeno carstvo
Dongolu nisu uništili muslimani. To je učinila – pustinja. Karavanski putevi su promenili svoj tok, a peščane dine su počele da nastanjuju grad. Obradiva zemlja kraj Nila se suzila, gotovo nestala. Bilo je teško doći do pijaće vode. Poslednji stanovnici su Dongolu zauvek napustili pre nešto više od dvesta godina.
Još uvek postoje urušene kuće iz tog doba, u kojima je ostavljen sav nameštaj: meštani ga nisu poneli sa sobom, jer su verovali da bi im to donelo nesreću u novim domovima.
Sada grad nekoliko meseci godišnje nastanjuju jedino poljski arheolozi, koji ovde vrše iskopavanja od davne 1969. godine.
„Možda su propasti doprinele velike suše i teška klima, ali krajem 13. veka započinju neprekidne borbe za presto. Nastaje više nezavisnih kneževina, a velikaši često pozivaju muslimane sa severa da im pomognu u borbi protiv hrišćanskih rivala. Treći dongolski boj 1276. neslavno će se završiti po hrišćane. Prvi muslimanski kralj biće krunisan 1323. godine, a prestoni dvor će postati džamija. Ubrzo će biti svrgnut, ali freske su već bile prekrivene malterom, postavljena je ploča sa veličanjem Alaha koja tu još uvek stoji, a put muslimanima biće zauvek otvoren. Inače, naš prestoni dvor, to je sad najstarija sačuvana džamija u Sudanu, s tim što se od 1969. godine ne koristi u verske svrhe“, ispričao je Makarije u dahu.
Arapi će nekoliko puta napadati Dongolu, hrišćani će je oslobađati, da bi se borbe okončale tako što je hrišćanska kraljevska porodica pobegla u mesto Dav (danas Džebel Ada) i osnovala novo, maleno kraljevstvo, koje će potrajati još najmanje stotinu godina, a možda, po mišljenju istoričara, čak i sve do 16. veka…
