Nemojmo se nervirati zbog sitnica! Dovoljno je da sve činimo sa zahvalnošću Bogu. Ne bojmo se da budemo srećni. I živimo i stvarajmo zato da bismo se radovali! Unesimo slavu i lepotu Božiju u svoj dom, u druženje, u posao: sve činimo bodro, živimo istinski. Tražimo put ispravljanja i promena. U svakom slučaju, nemojmo uzalud traćiti vreme, već živimo nadahnuto, radosno, s blagodarenjem, slaveći Boga.
Koliko godina si u Crkvi? I šta radiš tolike godine? Da li napreduješ? Vidiš li promene? Sazrevaš li? Ili se možda i dalje brineš, nerviraš i svađaš sa svima iz okoline i ostaje spoljašnji čovek iza kojeg se kriju nered i laž? Koliko godina si sa Hristom, a da li si stekao istinski moral i jednostavnost u manirima? Da li si postao pravi čovek? Ovde sam naveo karakteristične crte koje treba da posluže kao znak toga da je naš život u skladu s duhovnim životom Crkve. Slušaj pažljivo «dubinu srca» gde sve postaje tiho. Koliko često stremiš tamo, toliko je veći tvoj štit od ovozemaljske tuge. Čuješ, ali se ne brineš. Boli te, ali ne ludiš. Miran si i izdržljiv. Nije jednostavno slomiti te! Niko i ništa ne može da te uznemiri! Na uvredu se ne vređaš, ne padaš u tugu. Izbor je na tebi!
Da li ćeš sačuvati svoju dušu zajedno sa Hristovom blagodaću? Sve je to hrana za razmišljanje. Hristos ti pomaže da sve drugačije vidiš. Hristov um te usmerava, ispunjava tvoj svakodnevni život duhovnom svetlošću, uči nas da volimo i da budemo voljeni, da budemo bliski po duhu, čovečni i sveti.
Život bez smisla i cilja. Tako svakog dana ocenjuješ dane koje si proživeo. Satima se mučiš, umaraš, dosađuješ, ostarivši pre vremena. Dobrovoljno sve to sebi sugerišeš. Postoji rešenje, postoji izlaz! Ispuni svoj život lepotom, svoje druženje, svoj dom, svoj posao. Menjaj se.
Traži ono što te ne zadovoljava i poboljšavaj to. Ne povlačeći se, ne predajući se i ne gunđajući. Obično ne živiš svojim životom, već životom koji ti nameću drugi: roditelji, društvo, političari, pedagozi i sveštenici. Nesvesno se slažeš sa stečenim vaspitanjem, ni mrvicu se ne potrudivši, živeći bez napora, bez žrtve. I tvoje srce obuzima duboka tuga. A sve je zbog toga što si zaboravio da je požrtvovanost jedna stvar, a samoubistvo je sasvim druga. Rešenje je sledeće: živi dubokim stremljenjima svoje duše i svog srca. Na to si pozvan i dat ti je talenat da to ovaplotiš.
Hristos je došao na zemlju da bi oživeo i vaskrsao naša srca i naša očekivanja, a ne za to da bi nas umrtvio. Došao je da iskoreni našu laž, a ne radost našeg života. Sa Hristovim glasom koji zvuči u tebi tvoj život postaje lepši, mirniji i radosniji.
Ako se mučiš, pronađi ono čemu težiš i sprovodi to u život! Ništa od toga: samospoznaja, iskrenost, smelost, promene, pokajanje – ne biva bez bola. Ali se više nećeš vratiti u jadnu prošlost, već ćeš, naprotiv, početi da živiš u divnoj budućnosti.
Često ne živimo svojim životom. Zato se mučimo i iscrpljujemo.
Jedna devojka je postala frizerka i bila je srećna. To je bilo ono o čemu je sanjala. A druga studira medicinu, ali se muči, pošto to nije njena želja. Imala je pogrešan pristup odabranom putu. A ti se ne boj da se raduješ. Dovoljno je da sve činiš sa zahvalnošću Bogu. Ne boj se da budeš srećan. I živiš i stvaraš zato da bi se radovao! Unesi slavu i lepotu Božiju u svoj dom, u druženje, u posao: sve čini bodro, živi istinski. Traži put ispravljanja i promena. U svakom slučaju, nemoj uzalud traćiti vreme, već živi nadahnuto, radosno, s blagodarenjem, slaveći Boga.
Evo, pričestili smo se – primili smo u sebe «živu» Hristovu Krv, neka ožive i naša krv, i srce i sav naš život! To želim i tebi, i sebi, i celom svetu. Jer, Hristos je vaskrsao učinivši nas dostojnima boljeg života, koji treba da proživimo radosno i nadahnuto.
– Da li se moliš?
– Da, molim se.
– A tačnije? Da li se moliš Bogu ili se moliš za svoje potrebe?
Ali nemoj žuriti da kažeš da se moliš «Bogu». Zato što ova molitva nije kao naši svakodnevni poslovi. «Molim se, – kažeš, – dodirujući Boga» – Onoga Ko je mir i ljubav. Pogledaj dokaze prave molitve: menjaš se nabolje, srećan si, lice ti sija, simpatičan si, nalaziš se u stanju blaženstva.
Iako kažeš da se moliš razmisli zašto tvoje dete ne vidi promenu u tvojoj duši, bez obzira na to što o sebi govoriš kao o duhovnom čoveku i što ideš u crkvu. Setimo se kakva je bila snaga molitve Gospoda. Kad se Hristos molio za nas na Jordanu – Nebo se otvorilo, na Tavoru – zablistala je Božanska svetlost, na Maslinskoj gori – rimski vojnici su padali na zemlju. Eto kakva je molitva.
Takva molitva dolikuje i nama. Ona nas odvaja od buke svakodnevne taštine i okružuje nas tišinom i mirom. Kad si zaista u molitvi zaboravljaš na sve: dan, sat, mesto, vreme, hranu i potrebe. Živiš na drugom mestu. Kao sveti Nektarije, koji se «rastvarao» u neometanoj molitvi poput tišine morske bonace. Molitva je put u nepoznato mesto, put preko mora i okeana. Molim se kako bih postao kao On, ne da bih prebacio na Boga sopstveno breme patnje i briga. Molim se da me promeniš, Hriste moj, ali ne da bih Tebe «izmenio» po ugledu na sebe.
Neophodan uslov za molitvu jeste da stavimo um u srce. Da ga umirimo i prebivamo u tišini srca. Ona predstavlja vrata za tamo gde nema problema. Ali postoji razlog zbog kojeg ne podnosim tišinu molitve. Moj razum je obuzet neprekidnom bujicom misli, moj život je taština i osvajaju ga dobra ovog sveta. Neki kad se mole zaboravljaju na svoje probleme! Rastvaraju se u blagodati božanskog dodira. Briga odlazi. Dušu ispunjavaju nada, ljubav i sigurnost. A kad se hladiš za molitvu, potkradaš samog sebe, lišavaš sebe nečeg značajnog i fundamentalnog. Bivaš napušten i bespomoćan.
Svakodnevno se moli pomalo. A ako ne možeš da razgovaraš s Bogom, razgovaraj, recimo, sa ženom, ili s mužem ili s decom. Počni od malog, trudi se da omekšaš svoju dušu, da je učiniš osetljivijom za svoje «vidljive» bližnje, za svog brata u Hristu. Zahvaljujući ovom malom u tvom životu Gospod će te dovesti do molitvenog raspoloženja. To je kao početak. I tada postaješ «opijen» molitvom, počinješ da je tvoriš i više nikakva životna taština ne može da te odvuče.
Lako razmišljam o molitvi, ali mi je teško da je tvorim. Reči su uvek važnije od dela.
Arhimandrit Andrej Konanos
Za Fondaciju Prijatelj Božiji sa ruskog: Svetlana Rozanova
