Донгола, престоница једног од највећих православних царстава средњег века – Судана, налази се удаљена у пустињи, затрпана песком. Ретки су туристи који је посећују, мада крије права чудеса као што је Црква гранитних стубова.
Црква гранитних стубова названа је по шеснаест стубова мало виших од пет метара, који су некада били централни део светиње. На њиховим врховима тада су стајали изрезбарени капители.
Већина стубова је поново усправљена, али нема ту ни крова ни пода: стубови заривени у песак придржавају небо. Не дочаравају стару славу, већ моћ природе, неумољиву пустињу која све гута. Упали смо у пешчану чељуст, и црква и ја. Сунце пржи као да би да ме одавде отера.
Дугачка стабла за таваницу нису из Судана
Низ капитела је спуштен и постављен у равни очију уз нови зид.
На свим странама сваке главе стуба уклесани су украшени крстови, слични онима које сам виђао у средњовековним српским манастирима.
Макарије прича да је то била Саборна црква, седиште владика. Основа је у облику крста, зидови су од печене цигле, ојачани хоризонталним дрвеним гредама и попречним везицама на угловима. Изграђена је у 7. веку. Касније су додати стубови од црвене цигле да придрже раван дрвени кров.
„Археолози се чуде где су наши преци пронашли тако дугачка и гломазна стабла за таваницу. У овом делу Судана свакако нису“, казује Макарије, један од последњих потомака суданских православаца којег сам једва пронашао захваљујући добрим контактима у Картуму.
Оловка и папир трпе врућину, телефон не
Још на почетку дружења замолио сам га да ми дозволи да га снимим, јер ми је тешко да у овим условима све то бележим. Али на овој врућини телефон се прегрејава. Толико је врео да не могу да га држим у рукама, па сам га обухватио неким крпама. Срећом, понео сам стару добру оловку и папир. Ако не знам шта посматрам, узалуд сам долазио.
Док шетамо по темељима некадашњег града, Макарије ми прича како су куће обичних људи биле грађене од непечених блатних цигли. Насеље је било велико, резиденцијални део се простирао на тридесет пет хектара.
„У једном тренутку Краљевство Донгола контролисало је огромно пространство од милион квадратних километара! То је као Шпанија и Француска заједно. Била је то једна од највећих држава средњег века… Колика је твоја земља?“, упита Макарије.
Кад сам му рекао, замислио се, израчунао: Донгола је била као једанаест територија Србије.
По површини, богатству и утицају, Донгола би се мирне душе могла назвати православним царством, и ја сам је тако доживео.
Црква Светог архангела Рафаила
Улазимо у Цркву Светог архангела Рафаила, познатог исцелитеља људи и животиња, заштитника путника.
„Саграђена је пре хиљаду сто година, у 9. веку. Да би је осликали, наши краљеви су донели црвено олово из Шпаније, а ултрамарин боја је од камена лапис лазули, који је стигао из далеког Авганистана. Олтар је од материјала из древног кушитско-египатског храма“, објашњава Макарије.
Обиђосмо куће, цркве, тврђаву, манастире, гробнице, палате, зграде државне администрације… Све је у рушевинама, виде се само темељи и понеки стуб, а Макарије као да хода по нетакнутом граду, као да види сва здања у пуној лепоти, па са поносом истиче: ово је подигао краљ Георгије Први, а ово краљ Захарије…
Преноси на мене осећај значаја и величине, иако се пред нама једва назиру темељи. А осећам и топлину, сама имена указују на блискост са остатком православног света.
Само пуким случајем, или можда Божјом вољом, у Судану је после славних дана нестало православље. Само пуким случајем, или можда Божјом вољом, код нас није.
У Судану су жене биле мецене фресака
„Најбоље очуване фреске су у Манастиру Свете Тројице. Европљане изненађује то што су жене биле мецене фресака, што се види из натписа на дну“, каже.
У манастиру, Пољаци врше археолошка ископавања, па нисмо могли да у њега уђемо. Али зато Макарије из дубоког џепа дуге беле хаљине вади црни новчаник. Приметих да му је изнад шаке тетовиран крст. Узима икону на којој је приказана најславнија донголска фреска, која се управо налази у овој светињи, настала када је зенит краљевства већ прошао: игра црнаца пред Богородицом и Исусом.
Како је уништено царство
Донголу нису уништили муслимани. То је учинила – пустиња. Каравански путеви су променили свој ток, а пешчане дине су почеле да настањују град. Обрадива земља крај Нила се сузила, готово нестала. Било је тешко доћи до пијаће воде. Последњи становници су Донголу заувек напустили пре нешто више од двеста година.
Још увек постоје урушене куће из тог доба, у којима је остављен сав намештај: мештани га нису понели са собом, јер су веровали да би им то донело несрећу у новим домовима.
Сада град неколико месеци годишње настањују једино пољски археолози, који овде врше ископавања од давне 1969. године.
„Можда су пропасти допринеле велике суше и тешка клима, али крајем 13. века започињу непрекидне борбе за престо. Настаје више независних кнежевина, а великаши често позивају муслимане са севера да им помогну у борби против хришћанских ривала. Трећи донголски бој 1276. неславно ће се завршити по хришћане. Први муслимански краљ биће крунисан 1323. године, а престони двор ће постати џамија. Убрзо ће бити свргнут, али фреске су већ биле прекривене малтером, постављена је плоча са величањем Алаха која ту још увек стоји, а пут муслиманима биће заувек отворен. Иначе, наш престони двор, то је сад најстарија сачувана џамија у Судану, с тим што се од 1969. године не користи у верске сврхе“, испричао је Макарије у даху.
Арапи ће неколико пута нападати Донголу, хришћани ће је ослобађати, да би се борбе окончале тако што је хришћанска краљевска породица побегла у место Дав (данас Џебел Ада) и основала ново, малено краљевство, које ће потрајати још најмање стотину година, а можда, по мишљењу историчара, чак и све до 16. века…
