Današnji tempo života nametnuo nam je jednu tihu, ali izuzetno snažnu naviku koja često određuje sudbinu celog našeg dana. Čim otvorimo oči, pre nego što uputimo prvu misao Bogu ili bližnjima, mi postajemo deo globalnog vrtloga informacija. Taj prvi susret sa plavim svetlom ekrana, naizgled nedužan i opravdan potrebom da budemo „u toku“, zapravo duboko oblikuje naše unutrašnje stanje, ostavljajući nas neretko umornima pre nego što smo i ustali. Ali, da li je ova digitalna groznica zaista proizvod našeg vremena, ili je reč o starom iskušenju koje je samo promenilo svoj oblik?
***
Sveti Jovan Kronštatski je jutarnje besciljno listanje vesti opisao tako precizno, kao da je i sam u rukama držao pametni telefon. Hajde da misaono „svratimo“ kod njega u Kronštat i zapitamo ga: da li i u čemu to grešimo?
Alarm zvoni u pola sedam. Ruka sama poseže za telefonom na noćnom stočiću. U mračnoj sobi, plava svetlost ekrana udara direktno u oči. Listamo vesti: naslovi, izveštaji, nečiji sukobi. Strašan video od kog želimo da okrenemo glavu, ali prst ipak klizi dalje. Prolazi petnaest minuta, pola sata, ponekad i ceo sat.
Ustajemo iz kreveta potpuno iscrpljeni. Dan još nije ni počeo, nismo ni čašu vode popili, a srce već ubrzano kuca. Unutra se nastanila teskoba. Za mir više nema mesta.
Stidimo se ove navike. Pokušavamo da prekinemo tu zavisnost od ekrana, ali stalno posustajemo. U očaju, poželeli bismo da misaono otvorimo vrata doma oca Jovana Sergijeva (Kronštatskog) i porazgovaramo o onome što nas muči
Epoha papirnog telegrafa
Zašto se obraćamo baš njemu? Krajem 19. veka dogodilo se prvo veliko „informaciono prezasićenje“. Pojavile su se jeftine novine, a telegraf je donosio vesti o ratovima i kriminalne hronike direktno uz jutarnji čaj. Otac Jovan je služio u surovom, lučnom Kronštatu – gradu punom teških sudbina, siromaštva i bede.
U svom dnevniku beležio je šta se dešava sa čovekom koji dan započinje jutarnjim novinama. Te beleške kasnije su postale čuvena knjiga „Moj život u Hristu“. Tehnologija se promenila – ekrani su zamenili papir – ali suština je ostala ista.
Život „na pola“
Pitamo ga otvoreno: „Oče, budimo se i odmah zurimo u ekrane. U Vaše vreme nije bilo telefona, ali su novine redovno stizale. Ima li u tome stvarne opasnosti za dušu?“
Svetitelj odgovara smireno:
„Čitanje samo novina i časopisa znači živeti samo jednom stranom duše… ili živeti samo po telu.“
Kako tačno rečeno! To što prve jutarnje sate gubimo pred ekranom obično pravdamo samo „uzalud potrošenim vremenom“. Mislimo – prošlo je dvadeset minuta, nije to neka šteta. Međutim, suština je u nečem drugom: mi time svoj život svodimo na samo jednu dimenziju. Iz sopstvene svakodnevice istiskujemo ono što je najdublje, zapostavljajući unutrašnji mir. Dok razum grozničavo hranimo gomilom vesti, srce i dušu ostavljamo potpuno gladne.
Čime hranimo dušu
Pokušavamo da se opravdamo: „Ali čitamo važne stvari – ratove, krize, katastrofe. Moramo biti u toku, saosećati sa tuđom nesrećom.“
Otac Jovan strpljivo objašnjava:
„Ako čitaš svetske časopise i novine… onda još više i češće čitaj Jevanđelje i spise Svetih Otaca, jer je greh za hrišćanina da, čitajući svetska dela, ne čita bogonadahnute spise.“
Otac Jovan ne zabranjuje čitanje vesti. On nas samo podseća: ako već pratiš događaje u svetu, još pažljivije prati šta se dešava u tvojoj sopstvenoj duši. Ona ti je bliža i dragocenija. Niko drugi je ujutru neće nahraniti umesto tebe. Ako u nju ubacimo hroniku tuđih katastrofa i političkih skandala, ne treba da se čudimo što smo do ručka iznutra potpuno „spaljeni“ i nemamo snage ni da se nasmešimo sopstvenom detetu.
Zamka jeftinog zadovoljstva
Pitamo dalje: „Zašto je tako lako listati vesti, a jutarnje pravilo nam ide tako teško? Čim počnemo da se molimo, mislimo na poruke i vesti. Čim ih otvorimo, zaboravimo na molitvu.“
Kronštatski pastir sa gorčinom odgovara:
„Kad čitaš svetski časopis ili novine: lako se i prijatno čita, lako se u sve poveruje…“
Ova rečenica je napisana pre više od 130 godina. Danas bismo za to koristili stručne termine i psihologiju zavisnosti, ali je svetitelj tu borbu prepoznao mnogo pre naših analiza i istraživanja. Molitva ne daje te brze hormonalne skokove. Tamo su poznati tekstovi, tišina i ujednačen ritam. Skrolovanje je zabavno, a molitva ponekad može biti i „dosadna“ našem nemirnom umu. Svetitelj je prepoznao ovaj mehanizam bez ikakvih aparata, jednostavno zato što je iskreno gledao u svoje srce.
Peščani nasip našeg jutra
Kako je on uspevao da izađe iz tog začaranog kruga? Grad Kronštat je tada bio pun mraka: prljavština, alkoholizam, bolesti, redovi gladnih pred vratima. Da je počinjao jutro uranjajući u te probleme, njegova snaga ne bi dugo potrajala.
Otac Jovan kaže vrlo sažeto:
„Lukavi se trudi da molitvu rasipa kao peščani nasip.“
To je vrlo živopisna slika. Zamislite gomilu peska u koju neko snažno udari štapom – ona se trenutno urušava, zrnca se rasipaju. Naše jutarnje listanje vesti radi isto to. Sami uzimamo taj „štap“ i udaramo u tihu, još uvek sanjivu dušu. Niko nas na to ne primorava, to je samo duboko ukorenjena navika.
Otac Jovan je ustajao u tri ili četiri ujutru. Dan mu je počinjao dugom molitvom, zatim Liturgijom. Tek posle toga bi primao ljude, čitao telegrame i suočavao se sa tuđom bedom. Prvo bi uspostavio vezu sa Nebom, a onda izlazio pred stradalnike. Da je zamenio taj redosled, „slomio“ bi se već posle dve nedelje.
Pravilo prvih plodova
Čemu nas uči ovaj stari dnevnik? Kako običan čovek treba da započne svoj dan? Odgovor pravednog sveštenika je krajnje jednostavan:
„Molitva je duhovno disanje; moleći se, mi dišemo Duhom Svetim.“
Svetitelj ne poziva na to da obrišemo aplikacije sa telefona. On samo konstatuje činjenicu: dok se ne „nadišeš“ molitvom, ti se gušiš. Početi dan zadržavajući dah je krajnje nerazumno. Kada pola sata skrolujemo, a zatim u trku promrljamo jutarnje molitve, mi sve to vreme stojimo sa „praznim plućima“. Otuda dolaze ispadi prema bližnjima, umor i razdražljivost.
U stara vremena je postojala divna tradicija: Bogu se prinosilo ono prvo. Prvi snopovi žita, prvi plodovi žetve. Najbolje i najranije se davalo Njemu u znak zahvalnosti. Taj zakon važi i danas. Kome poklonimo prvih petnaest minuta nakon buđenja, taj će gospodariti našim srcem sve dok ne krenemo na spavanje. Poklonimo li ih ekranu – dobijamo teskoban i iscrpljujući dan. Poklonimo li ih Bogu – dobijamo vedrinu duha i blagodat za sve ono što nas čeka.
Mikita Rakitnjanski
