Čitanje knjiga zasigurno nije na listi najpopularnijih aktivnosti današnje dece i omladine. Štaviše, utisak da sa svakom novom generacijom kao po pravilu dolazi i sve manje interesovanje za „pisanu reč“ potvrdilo je i najnovije istraživanje nezavisne dobrotvorne organizacije „National Literacy Trust“ objavljeno krajem oktobra ove godine, a u kom se navodi da je tokom 2024. zabeležen najmanji broj dece i mladih koji su naveli da uživaju u čitanju još od 2005. godine, kada je organizacija počela da sprovodi svoja istraživanja.
Oduvek je postojao određen broj dece koja imaju animozitet prema čitanju
Oduvek je postojao određen broj dece koja su osećala izvesnu odbojnost prema čitanju lektira u osnovnoj i srednjoj školi, i koja su shodno okolnostima pronalazila različite načine kako da se na dan odgovaranja „izvuku“ pred predmetnim nastavnikom sa pozitivnom ocenom.
Međutim, čak je i tada postojala određena literatura izvan školskog programa koja bi mogla da probudi interesovanje kod takve dece. S druge strane, čini se da je danas i toga sve manje.
Jedno od troje dece uživa u čitanju
Prema nalazima istraživanja, samo jedno od troje dece i mladih uzrasta od osam do osamnaest godina izjavilo je da uživa u čitanju u slobodno vreme tokom 2024. godine, što je svega 34,4 odsto ukupnog uzorka, što predstavlja pad od 8,8 procentnih poena u poslednjoj godini.
U isto vreme, samo jedno od petoro mladih istog uzrasta navelo je da svakodnevno čita nešto u slobodno vreme u 2024. godini, što organizacija ističe kao najniži nivo učestalosti čitanja zabeležen od 2005. godine.
I prema rečima psihologa Branke Tišme, deca mađeg uzrasta sve ređe čitaju knjige, budući da im pažnju okupiraju drugi sadržaji.
Tišma: Nisu zainteresovani za tu vrstu razmišljanja, za dugačke rečenice i pamćenje
„Kultura čitanja se značajno manje neguje nego što je to ranije bio slučaj. Deci pažnju skreću razne društvene mreže kojima se priključuju, kao i kratki tekstovi. Knjige su za njih malo naporne i ‘smorne’, kako često umeju da kažu.
Nisu zainteresovani za tu vrstu razmišljanja, za dugačke rečenice, pamćenje, razgovore o tim temama. Brži vidovi komunikacije i razmene informacija su im mnogo bliži i češće ih koriste“, navodi Tišma u razgovoru za NIN.
Sve manje im se čitaju bajke i priče pred spavanje
Ona napominje da se deci sve manje čitaju bajke i priče pred spavanje, te da je i u školi ono postalo tek još jedna „teška đačka obaveza“.
„Sve manje im čitamo, manje kupujemo slikovnice, bajke. Možda negde u najranijem uzrastu kad su bebe i kad roditelji prate neke instrukcije ili savete koje daju stručnjaci. Već kasnije se taj deo čitanja i slušanja izgubi, valjda u brzom načinu življenja.
Jer, koliko je važno čitanje, toliko je važno i slušanje i da mozak prihvata, da pamtimo i prepričavamo. Nekad su se deca igrala onoga što su slušala ili što im je neko čitao, kroz igru uloga i druge, čega je takođe danas sve manje. Neki drugi sadržaji su sada ušli u njihovu igru, dok se ona postepeno gubi kao fenomen“, objašnjava Branka Tišma.
Tišma dodaje da deca dosta navika ponesu od malih nogu, te da je uloga roditelja ključna, kao i drugih odraslih osoba koje pre svega posredno, ali i neposredno mogu imati uticaja na to kako će doživljavati pisanu reč.
Velika je uloga roditelja ali i svih odraslih u okruženju deteta
„Velika je uloga roditelja, ali ne samo njih, nego svih odraslih koji su u dečjem okruženju i koji mogu da imaju uticaja na negovanje takvog odnosa prema knjizi, pisanoj reči, prema drugačijem viđenju sveta. I te pričice i slikovnice, bajke, imaju i dosta razvojnih elemenata.
Tako se ona suočavaju sa strahovima, sa pronalaženjem različitih rešenja za neku stvar. Nije samo zabava i vreme koje provodimo sa decom pred spavanje, već je značajno na mnogo više načina.
Naravno, i mi im sami dajemo primer kada čitamo ili ne čitamo. Ne možemo očekivati da će deca čitati knjige i voleti i ako ih mi prvi držimo negde po strani. Jako je važno razgovarati sa decom, ne samo na individualnom planu, nego i na institucionalnom. Nekako smo sve sveli na školsku obavezu, što nikako nije dobra motivacija“, smatra Tišma.
Dešava se da mladi krenu kasnije da čitaju
S druge strane, Tišma kaže da nije retkost da mladi ljudi kasnije krenu sa čitanjem literature koju su propustili u ranijem dobu.
Oni traže informacije, knjige koje se preporučuju u skladu sa njihovim interesovanjima, ali prihvataju i određene savete i ideje. Počinje da ih interesuje kako drugi ljudi razmišljaju, ne samo vezano za njihovu brzu komunikaciju, nego uopšte o tome kakvi su drugi svetovi.
Bez čitanja deca ne razvijaju osećaj za lepo, dobro i za pravdu
Kako u razgovoru za NIN navodi profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj gimnaziji Marko Nikodijević, razlika u zainteresovanosti mladih za čitanje danas, u odnosu na neke ranije generacije, jeste primetna i na nju je uticalo više faktora.
„Najočigledniji razlog su digitalne tehnologije, koje s jedne strane okupiraju dobar deo pažnje dece, dok su s druge orijentisane na davanje instant zadovoljenja korisnicima. To onda deci dramatično otežava da održe pažnju i da se posvete bilo čemu, a posebno nečemu zahtevnijem kao što je čitanje ili učenje, na jedan duži vremenski period. Ali to je samo jedan od razloga.
Drugi razlog, takođe veoma značajan, možda i presudniji, je to što se u društvu najčešće sa omalovažavanjem govori o bilo kakvoj aktivnosti koja ne donosi neku konkretnu korist. To je opet opšti stav koji se ne odnosi samo na naše društvo. Stav je da ono što se čini bez jasnog intresa, ne treba ni činiti.
Posvećenost samo materijalnoj dobiti je veliki problem
A sama priroda umetnosti, pa i književnosti, naravno, jeste takva da zahteva bezintresno proučavanje i posmatranje. Posvećenost samo materijalnoj dobiti je veliki problem. Bez čitanja, bez divljenja umetnosti, bez traženja sklada u prirodi, u samome sebi, ne razvija se osećaj za lepo, za dobro, za pravdu. Ostaje samo borba za goli život, jer se smatra da ako nešto ne može da se upotrebi, onda i ne vredi“, objašnjava Nikodijević.
Međutim, Nikodijević veruje da izvestan broj mladih ipak ima interesovanje za čitanje, te da oni koji čitaju i dela mimo lektire – a ne samo ono što im u školi kažu – već su u sebi osvestili da žele da se posvete čitanju, ali i koji je to korpus knjiga koji ih zanima.
“Uvek je takvih ljudi bilo i ja mislim da će ih uvek i biti, ali je činjenica da je deci sve teže da održe pažnju. Ovo su generacije koje su često koristile mobilne telefone od druge, treće godine. U nekoliko slučajeva mi se čak učinilo da određena deca kao da se zaista trude da zadrže fokus na predavanju, ali u tome jednostavno ne uspevaju”, kaže Nikodijević.
On dodaje da život u digitalnom dobu ima i pozitivne strane, iako kreira veštačke svetove koji ljude odvajaju od onog istinskog, na ne tako dobar način.
Književnost oslobađa čoveka
“I sama književnost je neka vrsta zamenskog sveta, ona nije opipljiva, ali oslobađa čoveka. U njoj se postavljaju suštinska pitanja i kroz nju se čovek upoznaje sa samim sobom. S druge strane, digitalni svetovi čoveka zarobljavaju. Oni ga drže u istom prostoru, troše njegovo vreme, sužavaju interesovanja.
Ljudskom biću nikad nije bilo dovoljno samo ovo ovde. Oduvek je bio u potrazi za svojim duhovnim poreklom, svojom duhovnom postojbinom. Otuda je važna umetnost, religija, filozofija. Ali ta iskonska težnja je u digitalnom dobu zloupotrebljena. Ponuđeni su mu vrlo uski prostori kao rešenje. Predstavljeno mu je da će takvi veštački svetovi utoliti njegovu glad. A neće”, smatra Nikodijević.
Sagovornik NIN-a veruje da se posvećenim pristupom, želja za čitanjem može ponovo probuditi kod mladih, iako ističe da se globalno ova situacija produbljuje, te da se boji da će tako i nastaviti.
“Ako ljudski rod izgubi kreativnost, to više neće biti čovek, već neko drugo biće. Ipak, rad na mikroplanu jeste vrlo važan. Bez čitanja knjiga čovek postaje, ili može da postane jednodimenzionalno biće bez interesovanja za knjiženost, ali i za umetnost uopšte. Dakle ako isključe u potpunosti duhovnu sferu, takođe isključuju i jedan dobar deo sebe kao ljudskog bića”, zaključuje Nikodijević.
