Nekada davno na mestu Pešterskog polja nalazilo se veliko jezero. Legenda kaže da je u tom jezeru živela troglava aždaja koja je narodu pričinjavala mnogo muke i kojoj je svake godine moralo da se prinese na žrtvu jedno mlado žensko čeljade. Tako je bilo sve dok jedan junak – pravoslavci veruju da je to bio Sveti Đorđe, a muslimani da je Alija Đerzelez – nije odlučio da aždaji konačno stane na kraj.
On je prvo udario velikim maljem u kamen i na tom mestu je potekao izvor Đurđevica, koji postoji i danas, a potom je presudio aždaji. Tako su, veruje narod ovoga kraja, nastali i mnogi toponimi. Na mestu gde se troglava aždaja braćaknula nastao je Braćak, gde se ispružila Pružanj, gde je repom šumu okrnjila Krnja jela, gde joj je najviše krvi isteklo Točilovo, a planina koja se od njenog leta zanjihala postala je Ninaja.
Pešterska visoravan
Legenda o troglavoj aždaji kojoj je presudio junak plemenitog srca samo je jedna od mnogih koja se i dalje može čuti u ovom delu Srbije. Tu su i priče o pohodu cara Trajana, po kome je vrh Trojan, najviša tačka Pešterske visoravni, visok 1.351 metar, navodno dobio ime i gde se i sada zakopani nalaze ostaci njegovog dvora, legenda o vodenom biku i druge.
One su se pored ognjišta, s kolena na koleno prepričavale deci u zimskim večerima, kada je valjalo prekratiti vreme i prištedeti hranu i ogrev, za sebe i stoku sve do maja, kada je najzad hladnoća popuštala, a sneg se topio.
Zato Pešterska visoravan, kao i čitava sjenička opština, prostorno jedna od najvećih u Srbiji, s razlogom nosi ime „srpski Sibir”. Ovde su zime duge i hladne – mada poslednjih godina, kažu meštani, valjda zbog ovog globalnog otopljavanja ne toliko surove kao ranije, a leta kratka i ne mnogo topla.
Pešterska visoravan jedan je od hladnijih krajeva ne samo Srbije, već i ovog dela Evrope. Tako je 26. januara 1954. ovde izmereno minus 38,3 stepena, što je zvanično i najniža temperatura ikada izmerena u Srbiji. Bivalo je dana, čak i u poslednje dve decenije, kada je temperatura padala ispod minus 30 stepeni, pa nije čudo što su jul i avgust jedini meseci kada ovde nisu zabeležene snežne padavine. U junu to nije slučaj pa je sredinom juna 1987. u Sjenici napadalo dvadesetak centimetara snega.
Bez obzira na surovu klimu Pešterska visoravan (ime je, kažu, dobila po pećinama – pešterima) ni ovog leta nikoga, a posebno posetioca iz grada ne može ostaviti ravnodušnim.
Nadmorska visina na Pešteri je 1.100–1.200 metara, a zbog vetra koji stalno duva čak i ovog jula nije preporučljivo krenuti u ove krajeve bez prebačenog džempera ili tanje jakne. Naravno, ovde se može probati i kupiti čuveni sjenički sir, najveći „brend” ovoga kraja, ali i uživati u ukusnoj jagnjetini, još jednom od pešterskih specijaliteta. Najveći deo Pešterske visoravni pripada opštini Sjenica, a jedan i opštini Tutin.
Zimi surova, ali i prelepa priroda ovoga kraja jedan je od razloga što se u Sjenici sve više okreću turizmu. A ovaj deo Srbije ima šta da ponudi. Opština Sjenica obuhvata površinu od 1.059 kvadratnih kilometara, što je čini jednom od većih u Srbiji, a deli se na Peštersku visoravan i Sjeničku kotlinu u kojoj je smešten i grad Sjenica. Prema rezultatima poslednjeg popisa iz 2011. godine, na teritoriji ove opštine živela su 26.392 stanovnika, mahom Bošnjaka (koji su u većini) i Srba, a u samom gradu 14.060 ljudi. Meštani veruju da će ih na sledećem popisu biti manje, jer se u potrazi za poslom mnogo ljudi odselilo u druge delove Srbije, ali i u inostranstvo, pre svega u Nemačku i Austriju.
Kroz sam grad protiče reka Grabovica, a u blizini su Lim i kanjon reke Uvac, kao i planine Javor, Golija, Zlatar, Jadovnik, Giljeva, Ninaja… Kada je reč o kanjonu Uvca, valja napomenuti da se oko 15 kilometara od grada nalazi i vidikovac Molitva koji je, kažu, jedan od najlepših u Srbiji. Do njega se stiže kada se od Sjenice krene prema Ivanjici i na dvanaestom kilometru skrene levo, zemljanim putem prema selu Ursule. Od skretanja do vidikovca koji se nalazi na visini od 1.247 metara valja preći nekoliko kilometara uskog zemljanog puta, a potom i 200–300 metara pešice, ali se trud zaista isplati jer je prizor koji se ugleda kad se stigne do Molitve (čak i ovog leta kada je nivo Uvačkog jezera rekordno nizak) izvanredan.
Džamija sultanije
Inače sam grad Sjenica ima dosta dobro očuvano gradsko jezgro u kojem se naročito izdvaja džamija sultanije Valide, sagrađena sedamdesetih godina 19. veka. To je, kažu, jedina carska džamija u Srbiji, jer je podignuta zalaganjem majke sultana Abdula Hamida. Skladnih dimenzija, ima kupolu prečnika 15 metara, koja je bila prekrivena olovom, a podignuta je bez stubova što je svojevrstan građevinski podvig tog vremena.
Valja posetiti i Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, kao i druge verske objekte, poput manastira Kumanica, koji se nalaze na teritoriji opštine. Blizu gradskog jezgra, a opet u očuvanom prirodnom okruženju je i jedno od omiljenih izletišta Sjeničana – stara vodenica na vrelu Grabovice koja je očuvala autentičan izgled.
Spomenik srpskim junacima
U centru grada nalaze se i zgrada opštine, spomenik srpskim vojnicima koji su oslobodili ove krajeve u balkanskim ratovima, ali i park i lepo šetalište duž kojeg se nalaze brojni kafići, poslastičarnice, restorani. Tamo se mogu probati i kupiti brojni specijaliteti, poput sjeničkog sira, ćevapa, mantija, ali i ratluk, baklava, krempite. To je, svakako, još jedan od razloga za posetu ovome kraju.
Beskrajni pašnjaci i katuni
Prvo što gostima ovog kraja pada u oči jesu pašnjaci, čija beskrajna prostranstva prekrivaju veći deo visoravni, kao i mir koji tek povremeno naruši zvuk nekog vozila. Tu su i neizbežna stada krava i ovaca, jer ovaj kraj živi prevashodno od stočarstva. Mada je i ovde stočni fond više nego prepolovljen, Pešter je jedan od retkih delova Srbije gde se ovce i krave i dalje mogu videti kako slobodno šetaju putevima. Zato je na pašnjacima gotovo svaka travka pokošena – jer se za njih hrana mora naći, a na svakom koraku mogu se videti čobanski katuni ili stanovi, kako ih ovde nazivaju. Oni su gotovo svi napravljeni od drveta i prekriveni slamom, a oko stanova nalaze se plastovi sena namenjeni stoci. Čobani, kao i svi gorštaci, u početku pomalo nepoverljivi, brzo će prihvatiti svakog dobronamernog gosta i pokazati mu svoju srdačnost i gostoprimstvo.
