Pojavila se ta „duhovna gerila“ koja je hrabro i bez kompleksa posegla za tradicionalnim srpskim vrednostima i probudila nacionalni duh, na zaprepašćenje i bes (auto)kolonijalnih kohorti.
S razlogom su se uspaničili (neo)titoizmom i (neo)jugoslovenstvom neizlečivo zaraženi borci i borkinje protiv bauka srpskog nacionalizma. I kao po komandi, pod uzbunom su se oglasili. Masovno i srčano radovanje uz pesmu „Veseli se srpski rode“ prilikom dočeka slavom ovenčanih naših sportista proglasili su „primitivnim“, „džiberajem“, „nacionalističkom seljanom“, „ogavnim srboprimitivizmom“ i kako još sve ne.
Autentično, opitimistično, nacionalno i ponosno
Ne zna se šta ih je više naljutilo: da li „veseli se“, da li „srpski“, da li „rode“? Ili ono što sledi u stihovima – „zbog slobode“, „slavne Gračanice“, „srpskog barjaka od Prizrena do Rumije“…? Ili, pak, što su te reči znali, usvojili i punom snagom, iz dubine duše, pevali svi – od Novaka i Bogdana, do svakog klinca i dede u publici?
Ispravno su srbofobi shvatili – radilo se o paradigmatičnom, prelomnom trenutku. Prekinuto je apsurdno, deplasirano, ideološki diktirano, motivaciono kontraproduktivno i identitetski destruktivno slavlje uz „Igra rokenrol cela Jugoslavija“. Nešto autentično, optimistično, nacionalno, ponosno i opšteprihvaćeno uspelo je da potisne ono što je tuđe, uvezeno, strano srpskom kulturnom modelu i suprotno državnom interesu, a decenijama nametano političko-propagandnim monopolom.
Zbogom jugoslovenstvu, vaskrsenje srpstvu! Nenaslutivo značajan i dalekosežan događaj. Konačno: bilo je to jedno zajedničko, uzvišeno „Odričem se…!“
Bujica autošovinističke agresije
Dugo su Srbi zbog nedostatka ili zanemarivanja „nedodirljive“, odnosno „meke moći“ gubili nadmetanje na polju promocije svojih argumenata u „ratu za narativ“. U konkurenciji sa medijskom mašinerijom nenaklonjenog Zapada predstavljenom Si-En-Enom, Bi-Bi-Sijem i sličnim gigantima i nisu mogli da ga dobiju, ali slično je bilo i na unutrašnjem planu. „Srpsko stanovište“ nezadrživo je uzmicalo pred bujicom autošovinističke agresije.
Sve što je dolazilo i zahtevano iz SAD i EU nekritički je prihvatano kao dobro, korisno i progresivno, a ono nacionalno potiskivano je kao primitivno i anahrono.
Vremenom su formalno domaća kultura, prosveta, nauka i naročito medijske kuće skliznuli na isti kolosek. Ali, pojavila se „duhovna gerila“ koja je hrabro i bez kompleksa posegla za tradicionalnim srpskim vrednostima i probudila nacionalni duh, na zaprepašćenje i bes (auto)kolonijalnih kohorti.
Prednjačili su ne samo etno, već različito žanrovski, ali sasvim jasno nacionalno orijentisani muzički autori i izvođači. Reagovali su na višegodišnje spolja diktirano, a iznutra disciplinovano sprovođeno dekonstruisanje srpskog identiteta.
Na čitav spektar instrumenata „meke moći“ Zapada, koji je forsirao himerične „evropske vrednosti“ i uporno nekrofilno potencirao jugoslovenstvo kao dokazanu negaciju srpstva, odgovorili su nadmoćno – trijumfalno promovišući domaće kulturno nasleđe, a ne gubitnički pokušavajući da se obračunaju sa tuđim.
Heroji duhovnog otpora
Gušenje srpskog nacionalizma, uz istovremeno podsticanje ne-srpskih i novokomponovanih nacionalizama sprovodilo se u svrhu geopolitičkog redefinisanja Balkana kako bi on bio „oslobođen od ruskog uticaja“ i postao prilepak Zapada. U tom smislu, preoblikovanje srpske samospoznaje daleko je odmaklo i Srbi su se opasno približavali autodestruktivnom stanju „rastrzane nacije“.
U tome su prednjačile navodne elite. One su uporno pokušavale „šumom“, dok se narod, još uvek i sva sreća, kretao „drumom“. Posle višedecenijskog indukovanog „ispiranja mozga“ jugoslovenstvom i neojugoslovenstvom, bilo je logično da nacionalno samopoštovanje padne na niske grane. A onda je usledio preokret.
Suprotstavio se sve masovnije mlad, slobodouman, obrazovan svet, logično netrpeljiv prema svakom obliku „prodavanja roga za sveću“, naročito intelektualnom. Uskoro je „kulturni ustanak“ postao sve artikulisaniji pojavom brojnih izvođača gotovo zaboravljenih duhovno-nacionalnih i slobodarskih pesama, te autora novih dela u istom duhu.
Danica Crnogorčević, Pavlina „od Orahovca“, Milica Dosković, Kosovski božuri, Fenečki biseri, Beogradski sindikat i mnogi, mnogi drugi ne samo da su budili nacionalno samopoštovanje, nego su personifikovali renesansu srpskog kulturnog obrasca. Štaviše, u uslovima sistematski suzbijane srpske „tvrde moći“ (smanjena i fragmentirana teritorija, pr/e/odata ili uzurpirana prirodna bogatstva, demografsko opadanje, ekonomske teškoće, ograničenja vojne sile…), oni su, hteli-ne-hteli, postali njen supstitut.
Kulturna elitna jedinica
U stvari, oni su relativno brzo izrasli u alternativu i neefikasnoj diplomatiji, odnarođenoj političkoj klasi, poljuljanoj nacionalnoj volji, poremećenom vrednosnom sistemu, antisrpskim pojavama u prosveti, nauci, kulturi i medijima, tj. postali su u pravom smislu veoma važan činilac srpske „meke moći“. Figurativno rečeno, njihova uloga i uticaj ekvivalentan je vrednosti i učinku elitne vojne jedinice koja ne samo da čini prevagu u direktnom oružanom sukobu, već ima i nemerljiv moralni doprinos.
Motivacija i „borbena gotovost“ te sada već brojne grupe nije proizvod visokih honorara i režiranih parapolitičkih masovki, već iskreno nacionalno osećanje i uglavnom besplatni ili humanitarni nastupi. Zato se „primila“ u narodu i ima snažan uticaj prevashodno na unutrašnjem planu, protiv duhovne okupacije. Jer taj vid okupacije sa posebnom strašću atakuje na kulturu pamćenja, patriotska osećanja i nacionalni ponos.
Prkosni stihovi pesme „Ne dam“, na primer, upravo tome pružaju žestok otpor. Da se i ne govori o „novom kosovskom ciklusu“ i pesmama „Oj Kosovo, Kosovo“, „Sini jarko sunce sa Kosova“, „Đenerale, đenerale“… koje imaju i neskrivenu geopolitičku poruku. One ne dozvoljavaju da se u srpskom biću „zalupe kosovska vrata“, što bi mnogi želeli. Kako bi odavno rekao počivši vladika Milutin, nekadašnji episkop valjevski: „Ako sada ne možemo ništa drugo, barem pevajmo o Kosovu!“
RT Balkan
