Pojava glagola „ispoštovati“ označava ulazak u doba u kome većina ljudi više nije sposobna da poštuje, zato što više ne poznaje bilo kakvu vrednost izvan sebe samih i svojih ličnih interesa
Kada sam grupi svojih studenata negde na početku semestra kazao da glagol „ispoštovati“ nije postojao devedesetih godina prošlog veka, kada sam ja bio na njihovom mestu, ostali su zatečeni. Verovali da taj glagol u srpskom jeziku postoji odvajkada, što dokazuje da ljudi bez znatnijeg životnog iskustva, ne mogu da zamisle svet drugačiji od onoga u kome žive.
Glagol „ispoštovati“ se u srpskom jeziku mogao pojaviti tek onda kada se u svesti većine ljudi dogodila jedna promena u pogledu odnosa prema poštovanju. Naime, poštovati nekoga znači ceniti osobu, zbog onoga šta ta osoba jeste, dakle, zbog njenog manje-više nepromenjivog etosa. Poštovanje je bezinteresno, što znači da od njega nema nikakve koristi. U idealnom slučaju, ono takođe, nema svoj početak niti svoj kraj, a kada neka osoba koju poštujemo izgubi svoj etos – ono zbog čega smo je poštovali – recimo, poput osobe koja koji je u jednom trenutku pristala da bude podmićena, onda izgleda kao da je ta osoba za nas umrla.
I zaista, onaj čovek koga smo ranije poštovali, od tada za nas više ne postoji.
Možemo da poštujemo i osobu koja se od nas razlikuje po političkim ili navijačkim uverenjima, zato što u njoj, po strani od tih razlika, postoji neka vrednost koja je i nama bliska. (Kada je, svojevremeno, Ronaldinjo na Santjago Bernabeu, zabio dve remek-golčine, otmeniji navijača Reala su ustali i počeli da aplaudiraju igraču Barselone. Taj njihov gest bio je podjednako nezaboravan kao i golovi Brazilca).
Poštovanje, dakle, povezuje ljude i oblikuje kolektiv oko zajedničkih vrednosti, koje su svojstvene i onome koji poštuje i onome koji je poštovan. Zato je Gete i mogao da kaže: „Da bi čovek mogao da oseti i da poštuje jednu veliku ličnost i on sam mora da je neko i nešto.“
Drugim rečima: ljudi koji nisu sposobni da bilo koga poštuju, ni sami, najverovatnije, nisu vredni poštovanja.
U doba poštovanja – nazovimo tako ono vreme gde niko nikoga nije „ispoštovao“ – bilo je puno ljudi koji nisu zaslužili poštovanje, ali oni nisu mogli da uspostave novi kodeks vrednosti, u kome će poštovanje prestati da bude vrednost. To se dešava tek onda kada se pojavi glagol „ispoštovati“. Nastanak ovog ružnog, rogobatnog glagola, svedoči da duh poštovanja počinje da iščezava iz slike sveta Srba. Ako smo nekoga „ispoštovali“ to u prevodu znači ovo: od vremenske tačke T1, do vremenske tačke T2, pravili smo se da nekoga poštujemo (zbog čega je taj neko stekao izvesnu dobit) ne zato što taj neko poseduje neku osobinu koja zavređuje poštovanje, već zato što očekujemo da će u nekom drugom vremenskom intervalu (od T3 do T4) i taj neko da „ispoštuje“ nas i tako nam pruži mogućnost da i mi nešto steknemo.
„Ispoštovati“ nekoga znači, zapravo istrgovati nešto sa nekim, i zato se ovaj glagol često pojavljuje u formulaciji „ja sam tebe ispoštovao…“ čime se sagovornik podseća da treba da vrati dug u „ispoštovavanju“.
Pojava glagola „ispoštovati“ označava ulazak u doba u kome većina ljudi više nije sposobna da poštuje, zato što više ne poznaje bilo kakvu vrednost izvan sebe samih i svojih ličnih interesa.
Primera radi, ako neki košarkaš postigne tripl-dabl, a protivnički navijači mu na kraju utakmice psuju sve po spisku, to onda znači da su u toj meri zaslepljeni mržnjom, da više ne mogu da se dive lepoti košarke, koja bi, po prirodi stvari, trebalo da bude zajednička ljubav svih onih koji je prate (bez obzira za koga navijaju).
Imperativ ličnog interesa, ne samo pre svega, već umesto svega, stvara ljude koji više ne mogu da podele ništa sa drugim ljudima i zato niti mogu nekoga da poštuju, niti sami zaslužuju bilo kakvo poštovanje. To su egocentrične biočestice koji ne mogu da u drugom čoveku vide čoveka ili sunarodnika, već samo privremenog konkurenta, isto tako privremenog saveznika, ili nikoga i ništa, prema čijoj su egzistenciji potpuno ravnodušni.
Glagol „ispoštovati“ se pojavio u Srbiji onda kada je projekt „promene svesti“ počeo da daje svoje prve rezultate: preko reformi obrazovanja, do oblikovanja javnog prostora, stvorila se slika sveta u kome je poštovanje ljudi zbog onoga što jesu, zamenilo obožavanje njihovog „uspeha“, dok se „uspeh“ uglavnom definisao preko bogatstva i popularnosti, odnosno do paroksizma dovedenog ispunjavanja ličnog interesa. A „uspešni“ ne mogu da poštuju druge „uspešne“ jer su oni samo konkurencija, koja ugrožava njihov lični interes.
I pre nego što autošovinistička gomila, po običaju, grakne da je u tzv. „normalnom“ svetu postoji poštovanje, a nema ga samo ovde, u Srbiji, treba im saopštiti jednu neprijatnu istinu. Preobražaj poštovanja u „ispoštovavanje“ (ružnoća ove nepostojeće reči nije slučajna!) jeste globalni fenomen i jedna od osobina Megalopolisa.
Nalazimo ga, primera radi, u ekonomiji: proizvođači robe, više ne poštuju kupce. Naime, i pored napredovanja tehnologije, sve što se danas proizvodi, „od igle do lokomotive“, napravljeno je manje kvalitetno od sličnih ili istih proizvoda od pre nekoliko decenija.
Evo i test pitanja koji nam to dokazuje: ko još danas očekuje da će mu neki proizvod bele tehnike trajati duže od garancije i koga danas može da iznenadi činjenica da obavezno apdejtovanje mobilnog telefona ne usavršava već, sasvim suprotno, dovršava aparat, kako bi se što pre kupio novi, još slabije/jeftinije napravljen, nego prethodni?
Tako stvari stoje sa „iglama“, a slično je i sa „lokomotivama“. Sećam se razgovora sa jednim našim čovekom, koji je zaposlen u renomiranoj auto-firmi na Zapadu; pričao mi je kako već dugo vremena proizvode sve veće krševe, koje prodaju sve skuplje. „Spolja gladac, iznutra jadac“, tako je moj sagovornik, završio svoju ispovest.
Sve je to razumljivo, jer Megalopolis nije humanistički, već antihumanistički sistem u kome se kupci poštuju sve manje, budući da smanjivanje poštovanja uvećava korporativni profit (primera radi, Fajzera) koji je bitniji od života upravo onih biočestica, koji se u svom egocentrizmu osećaju kao svemoćne, a zapravo su samo usamljene, uplašene i nebitne.
Da smo postali „svet“, odnosno da smo se u dobroj meri oslobodili sposobnosti poštovanja, mogli smo prvi put da se uverimo tokom krvavog događaja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. U onom glupom i besmislenom ponavljanju mantre da treba pričati sa decom, niko nije sebi postavio pitanje zašto škole u Srbiji decu pretvaraju, uglavnom, u mlade egocentrike koji brinu samo za svoj lični interes, i koji se tako, od malih nogu, pripremaju za odlazak iz ove zemlje u one druge, bogatije, što se na srpski prevodi kao „lepše“ odnosno „normalne“ države.
Da škole povezuju decu i naglašavaju ono što ih spaja i međusobno i sa ostalim sunarodnicima (živim i mrtvim), možda bi nešto zajedno i mogli da urade, umesto što pod nos jedni drugima poturaju brendirane statusne simbole (koje im kupuju frustrirani roditelji) ili cevi brendiranih pištolja, koji služe za proređivanje konkurencije u dobi od 13 godina.
Konačni cilj namere da se poštovanje ukine i zameni „ispoštovavanjem“, trebalo bi da bude sveopšta koruptivnost zajednice. Do toga dolazi zato što je „ispoštovati“ nekoga uvek povezano sa nekom dobiti: dobija onaj koga smo ispoštovali, dobićemo nešto i mi, jer će i nas jednom ispoštovati. Tako dolazimo do korupcije, koju Alen Badju ne određuje samo kao pojavu u kojoj se neki pojedinci bogate, zahvaljujući svom položaju, već pre svega kao ideju „da je bogaćenje, bilo kolektivno bilo privatno, prirodni cilj političke akcije“ (ili svake druge akcije).
Novinari kojima je jedino stalo da zadovolje partikularne interese svojih poslodavaca, jesu korumpirani ljudi (dobro ih je opisao Udo Ulfkote u knjizi Kupljeni novinari); lekari koji svim svojim pacijentima, bez razlike i potrebe, preporučuju kapi za oči istog proizvođača (koji ih je, pre toga, odveo na neku lepu destinaciju, radi „naučnog usavršavanja“) takođe su korumpirani ljudi; univerzitetski profesori ili naučnici sa instituta, koji su spremni da predmet svojih istraživanja podešavaju isključivo prema nalozima recezenata za dobijanje projekata, takođe su korumpirani ljudi.
Svako onaj ko više nije sposoban da poštuje, već samo da „ispoštuje“ (i tako nešto dobije), korumpiran je čovek. Učestalost upotrebe glagola „ispoštovati“, svedoči kako se Srbija iznutra korumpira, odnosno kako nas duh vremena neprimetno navikava, da su naše lična dobit (= „bogatstvo“), a odatle i „sreća“, „ugled“, i „uspeh“ jedini ciljevi naše egzistencije.
Svakoga onoga ko tako misli, ne bi trebalo da začudi što u ovoj zemlji postoji neki građevinar za koga smisao građevinarstva nije da se sagradi nešto što će trajati dugo, i što će biti bezbedno, nego da se obogati, „uspe“ i tako navede druge ljude da ga ,“ispoštuju“, kada mu se za to ukaže potreba.
I to nam nije palo sa neba: kada nas je Megalopolis učio da su sve patriote hulje, niko iz toga nije izvukao jednostavan zaključak, a to je da hulje, nisu korumpirani ljudi i „burazeri“ koji se bogate na račun države. Ni to ne treba da nas začudi: Megalopolis nas korumpira, jer sve dok ljudi cilj svog života vide u procesu bogaćenja i eksponiranja sopstvenog „bogatstva“ po svaku cenu, ti isti ljudi će biti robovi onome ko ima moć da ih obogati, a konkurenti onima drugima, koji u životi imaju isti cilj. Na taj način, korumpirajući jednu državu, Megalopolis obezbeđuje sebi trajnu vlast nad njom.
Na prvi pogled, zaključak je vrlo sumoran: živimo u utrobi korumpiranog Megalopolisa, koji će nas bezmalo svakoga dana, u budućnosti, iznenaditi nekom novom bestijalnošću i surovošću, zato što naši životi nemaju nikakvu važnost u poređenju sa nečijom željom da profitira.
Nastrešnice će i dalje padati, partokratija i grupe za pritisak će se skladno nadopunjavati u nameri da nešto dobiju/zarade/obogate se, čekaju nas dualni gradovi i kvartovi za korumpirane, kojima tzv. običan svet neće imati pristup, a mržnja prema Srbima će još dugo biti put ka „uspehu“ (=bogaćenju).
Ali, umesto da kukamo za nekim prošlim, „zlatnim“ vremenima (koja nikada nisu ni bila zlatna), trebalo bi da uradimo ono što je u delokrugu naše moći. A to znači, za početak, da izbacimo glagol „ispoštovati“ iz lične upotrebe. Ljude koji to zavređuju, treba da poštujemo. Ostale ne treba da ispoštujemo. Zauzvrat, shvatićemo da sposobnost poštovanja drugih ljudi, jeste ogromna privilegija, jer oko nas oblikuje zajednicu ličnosti, do kojih nam je stalo i kojima je do nas stalo. Borba protiv korupcije, dakle, počinje od poštovanja, a ne od nastavka/ponavljanja korupcije drugim sredstvima.
