Raditi ili ne raditi, pitanje je sad: Mogu li nacije da rade manje a da napreduju više?

Uposlednje vreme rasprava o broju radnih sati koje ljudi ostvaruju u različitim zemljama dobija jasne političke tonove. Trampistički ekonomisti vole da ukazuju na snagu američke ekonomije i na opadanje evropskog modela socijalne države time što pokazuju da je razlika u prihodima između Sjedinjenih Država i zapadnoevropskih zemalja tokom poslednjih nekoliko decenija ostala ista ili se čak povećala.

Na primer, 1980. godine odnos BDP-a po glavi stanovnika između SAD i Francuske (izračunat u dolarima po paritetu kupovne moći) iznosio je 1,2 prema 1; danas iznosi 1,5 prema 1.

Evropa je posle kovida gotovo stagnirala, dok se američka ekonomija oporavila mnogo snažnije. Ako koristimo podatke iz anketa o prihodima domaćinstava, prilagođene generalno nižim troškovima života u Evropi, razlika u korist Sjedinjenih Država je velika. Godine 2023. prosečan dohodak po glavi stanovnika u SAD bio je gotovo 50 odsto veći nego u Francuskoj. Čak i na nivou medijane, razlika je oko 30 odsto u korist Sjedinjenih Država.

Pre nekoliko dana nemački kancelar Fridrih Merc se, nakon povratka iz Kine i posete Šenženu, oglasio porukom koja podseća na trampističku retoriku: evropska socijalna država je neodrživa; moramo više da radimo. Evropa je u opadanju i prestići će je zemlje u kojima ljudi rade znatno više sati. U Kini se radi po modelu „9-9-6“ (od 9 ujutru do 9 uveče, šest dana u nedelji), dok se u Evropi radi 35 do 40 sati nedeljno. (Nemačka se pri tome posebno izdvaja po relativno malom broju radnih sati.)

Argumenti u prilog tome da ne treba raditi više:

Odgovor trampistima dali su američki liberalni ekonomisti i komentatori. Pol Krugman tvrdi da je evropska produktivnost po radnom satu uporediva sa američkom, a u nekim slučajevima je čak i viša.

Činjenica da Evropljani slobodno biraju da rade manje i pristaju na niži dohodak (meren u materijalnim dobrima i uslugama) u zamenu za više slobodnog vremena pokazatelj je „civilizovanijeg“ načina života. Evropljani kažu „ne“ neprekidnoj „trci pacova“, jurnjavi za novcem i statusom, i „da“ prijatnom životu koji skladno povezuje posao, porodicu i prijatelje.

Toma Piketi je nedavno izneo sličan stav: evropski model je superioran.

Argumenti u prilog tome da treba raditi više:

Prethodno izneti argumenati deluju sasvim uverljivo. Ljudski cilj nije proizvodnja čelika radi samog čelika (što se staljinizmu s pravom prebacivalo), već stvaranje korisnih dobara od tog čelika i dostizanje blagostanja koje bi nas oslobodilo tegobnog rada.

Međutim, postoji i drugačiji set argumenata koji idu u prilog trampistima i Mercu. Svet je konkurentno mesto. Zemlje koje ekonomski ne napreduju ne samo da brzo zaostaju za svojim rivalima, već postaju drugorazredne ili trećerazredne ekonomske i vojne sile, dok njihovo stanovništvo odlazi u inostranstvo u potrazi za poslom. Njihove tehnologije zastarevaju. Činjenica koju konstatuju svi ekonomisti i politikolozi jeste da je ekonomska moć povezana sa političkom i vojnom snagom.

Zato, ako mnogi Evropljani nastave da umesto posla biraju radije odlazak u operu i na piknike s prijateljima, dok Kinezi i Indijci to čine ređe, Evropa će nazadovati. Položaj njenog stanovništva na globalnoj lestvici prihoda će biti sve lošiji (što se već i dešava; vidi prvo poglavlje u mojoj knjizi Velika globalna transformacija. Evropljani će možda i dalje uživati u piknicima, ali će morati da prodaju sveju kuće u Veneciji s pogledom na Veliki kanal Kinezima i Indijcima, a umesto letovanja na Tajlandu moraće da biraju neke mnogo bliže destinacije.

Očigledno je, dakle, da postoji argument u prilog napornom radu, utemeljen kako na relativnoj moći nacija tako i na relativnom životnom standardu ljudi u svakoj pojedinoj zemlji. Ljudi u Holandiji su bogati zato što je Holandija akumulirala veliko bogatstvo zahvaljujući napornom radu svojih nekadašnjih žitelja i njihovim prekomorskim osvajanjima. Današnji stanovnici uživaju u tim nasleđenim prednostima, ali one neće trajati zauvek.

Retrospektivni osvrt ide u prilog trampističko-mercovskom argumentu. Kapitalizam nije postao dominantan sistem zato što su ljudi voleli da rade, već zato što je većina bila primorana na rad. Holandski ekonomski istoričar Jan de Vris napisao je dobro dokumentovanu knjigu u kojoj je pokazao da je Industrijska revolucija u stvari bila „industriozna revolucija“ („revolucija marljivosti“). Godišnji broj radnih dana u Engleskoj pre Industrijske revolucije iznosio je oko 100, dok je na njenom vrhuncu porastao na više od 300. Ukupan broj radnih sati godišnje povećao se sa oko 2.500 na 3.300.

Grafikon ispod ilustruje sličan porast radnih dana u Francuskoj: ljudi su 1800. godine u proseku radili 50 dana više nego tri veka ranije.

Seljaci su mnogo više voleli da rade naporno samo u vreme setve i žetve, a ostatak godine provode u dokolici učestvujući u brojnim seoskim svečanostima, nego da budu oterani u „satanske mlinove“ („satanic mills“, izraz koji se odnosi na fabrike iz rane faze Industrijske revolucije u Engleskoj, tekstilne mlinove i čeličane, u kojima su seljaci bili prinuđeni da rade nakon što su izgubili zemlju, prim.) Ali u njih su dospeli pod prinudom: ograđivanjem zajedničkih poseda i osnivanjem radnih sirotinjskoh domova („poorhouses“), koji su imali sličnu funkciju kakvu će dva veka kasnije imati Gulag. Tako su seljaci praktično bili proterani sa zemlje, a ako su odbijali da rade i više voleli skitnju, bili su čak i žigosani na čelu (užarenim gvožđem bi im bilo utiskivano „V“, od vagabond – skitnica, ili „R“, od rogue – propalica, prim).

Upravo je ova sistemska prinuda omogućila Industrijsku revoluciju i učinila kapitalizam dominantnim sistemom širom sveta.

Jer konkurencija nije samo između različitih zemalja, već i između različitih sistema. Nadovezujući se na ideje Krugmana i Piketija, moglo bi se ustvrditi da je socijalizam bio izuzetno prijatan sistem, jer ljudi u njemu efektivno nisu radili više od dva ili tri sata dnevno („mi se pravimo da radimo, a oni se prave da nas plaćaju“). Stranci koji bi došli u socijalističku zemlju mogli su da vide nestašice, ali nisu mogli da vide zadovoljstvo koje je donosio nerad.

Jedna doktorska disertacija, koja je uporedila rad u fabrici FIAT-a u Srbiji sedamdesetih godina sa gotovo identičnom fabrikom u Torinu, pokazala je da su radnici u socijalizmu radili manje od polovine vremena u odnosu na Italijane. Pošto je ukupna proizvodnja srpskog pogona bila otprilike polovina italijanske, lako je zaključiti da je produktivnost po satu u ove dve fabrike bila približno ista, ali da su socijalistički radnici imali više slobodnog vremena od svojih kolega iz kapitalizma, pa bi se moglo pomisliti da su živeli znatno ugodnije.

Ali to bi bio pogrešan zaključak. Kapitalizam je ubedljivo porazio socijalizam, a glavni razlog njegove pobede bio je upravo u tome što je proizvodio više dobara i što su ljudi više voleli da se osećaju materijalno bogatijima nego da izbegavaju naporan rad.

Tako pitanje napornog rada nasuprot njegovom izbegavanju odnosi prevagu na svim nivoima – i na nivou pojedinca, i na nivou nacionalne države, i na civilizacijskom nivou (odnosno na nivou načina proizvodnje); na ovom poslednjem nivou tako što omogućava da pojedini sistemi (recimo, današnji kineski državni kapitalizam) politički i vojno dominiraju nad drugima.

Šta bi na to rekao Džon Mejnard Kejns?

Idemo dalje. Šta bi Kejns rekao u ovoj raspravi? On se, u stvari, u nju već uključio.

U predavanju koje je 1930. održao u Madridu pod naslovom „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“, zamislio je svet nalik današnjoj Evropi – svet u kome bi ljudi uživali relativno izobilje, dovoljno da „zadovolji Starog Adama u nama“, u kome bi radili svega petnaest sati nedeljno, a ostatak vremena posvećivali kulturnim i društvenim aktivnostima.

Ali da li je Kejns bio u pravu? Verovatno nije: on je ozbiljno pogrešno procenio prirodu kapitalizma.

Kapitalizam je sistem koji (kako je primetio Šumpeter) ne može da bude statičan. Kapitalisti neće da investiraju ako ne očekuju neto pozitivan povraćaj (u proseku). Ako on postoji, deo tog novca biće reinvestiran, što će osigurati pozitivnu stopu privrednog rasta. Da bi taj rast bio održiv, kapitalisti moraju neprestano da proizvode nove potrebe. Oni ne mogu jednostavno da se zaustave.

Ako bi kapitalizam prestao da stvara nova dobra, i ako bi ljudi odjednom bili zadovoljni svim što imaju, s kapitalizmom bi bilo gotovo. Ako su svi zadovoljni onim što poseduju, kako bi kapitalisti mogli da ostvare dodatnu zaradu?

Ono što je Kejns prevideo jeste da kapitalizam nikada ne može da postane zasićeno društvo izobilja. Ključna reč je „zasićeno“. Kapitalizam može da stvori svet s ogromnim brojem proizvoda i usluga, svet velikog izobilja, ali ne može da dozvoli da to izobilje učini ljude „zasićenima“, jer bi u suprotnom sistem prestao da postoji.

Možda je Kejns zapravo priželjkivao kraj kapitalizma? I to je moguće. Ali ako je imao u vidu njegov opstanak, savet – ili nada da će ljudi raditi samo petnaest sati nedeljno – nespojiv je sa ključnim karakteristikama sistema.

A šta bi rekao Marks?

Da li je Marks bio za naporan rad ili protiv njega? Marksov stav je (očigledno) bio prilično suptilan. Smatrao je da ljudska sloboda počinje tek kada se okončaju mukotrpni rad najamnika i podela rada. Najamni rad nikada ne može biti rad koji slobodan pojedinac istinski želi. Radnici pod kapitalizmom iznajmljuju svoju radnu snagu i odriču se svake autonomije u procesu u kome su tek zupčanici.

Stoga je cilj svakog najamnog radnika (odnosno svakog radnika u kapitalističkim uslovima) da radi manje. Kako Marks piše: „Radnik se, stoga, oseća svojim tek izvan svoga posla, a u svome radu oseća se izvan sebe. Kod kuće je kad ne radi, a kad radi nije kod kuće“ (Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844).

Šta će se desiti pod socijalizmom? Da li će to biti sistem potpunog izobilja, bez najamnog rada, sistem u kome će „organizacije udruženog rada“ upravljati svojim poslom, u kome će otuđenje nestati, a slobodno vreme postati opšte dobro? Ne baš. I tu se Marks razilazi sa onima koji veruju da je krajnji cilj ljudskog postojanja oslobođenje od rada.

Marks je smatrao da je rad suštinska ljudska potreba. Samo u sistemima prinudnog rada (u robovlasništvu i kapitalizmu) ta potreba biva izopačena, jer su ljudi primorani da rade poslove nad kojima nemaju nikakvu kontrolu niti uticaj i koje stoga mrze.

Ali čovek je homo faber – biće koje stvara. Da bi se izrazili, ljudi moraju da rade. U carstvu slobode upravo nas naš rad određuje i čini ljudima. Nije to sunčanje na plaži ili odlazak na fudbalske utakmice. To je, kako Marks piše, svet u kome „svako može da se ostvari u bilo kojoj oblasti koju poželi, a društvo… mi omogućava da danas činim ovo a sutra ono, da ujutru lovim, posle podne pecam, uveče se bavim stočarstvom a posle večere kritikujem – kako god mi je volja – a da ne postanem lovac, ribar, stočar ili kritičar.“ (Nemačka ideologija). Naš krajnji cilj je rad u slobodi.

Dokle god postoji sistem čija je suštinska odlika konkurencija između pojedinaca, nacija, pa i sistema u celini, ljudi i narodi koji vredno rade dominiraće nad onima koji ne rade. Iluzorno je verovati da je moguće izbeći konkurenciju ako želimo da zadržimo svoj položaj u takvom svetu.