Kada su se Nikola Tesla, Isidora Sekulić, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin, Jovan Cvijić i mnogi drugi velikani srpske istorije upisivali u redove “besmrtnih”, kako je akademike nazvao predsednik Aleksandar Vučić, niko nije mogao da zamisli da će se u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, jednoj od najznačajnijih domaćih institucija, decenijama kasnije pojaviti i žena u čijoj biografiji najviše odzvanjaju optužbe da je satanista.
A upravo to bi moglo da se desi, ako bi slučajno, SANU prihvatila ideju vajara Mrđena Bajića, koji je predložio ovoj instituciji da u članstvo primi ni manje ni više nego Marinu Abramović.
Kako je Abramovićeva uspela da zaluta na spisak predloga za članove nije jasno, budući da rame uz rame sa umetnicom performansa koju optužuju čak i da podržava pedofiliju, na ovoj listi stoje i ozbiljni srpski intelektualci poput recimo Slobodana Antonića, ili Miloša Kovića i Dragane Mitrović.
Bilo kako bilo, na pragu je nezamislivo – veliki Matija Bećković mogao bi uskoro da se “hvali” da je deo institucije u kojoj je i jedna umetnica performansa koja se može pohvaliti litrima i litrima prolivene svinjske krvi.
Ne želimo ni da znamo kako je i zašto Marina Abramović uspela da se uplete u družinu Rotšilda, za koje mnogi veruju da iz senke vuku konce mnogih država, da su “stvorili svaki rat počev od ranih 1800-ih”, kao i da su obožavaoci “Gospodara tame”.
er, to što se žena koju optužuju da je poštovalac satane, fotografisala sa Džejkobom Rotšildom pred ‘Satanom koji priziva svoje legije’ njena je lična stvar, dok je, međutim, pitanje čime se Abramovićeva preporučila da uđe u krug najznačajnijih srpskih ličnosti, gotovo pitanje od nacionalnog značaja.
Da li je tome možda doprinelo njeno fotografisanje sa golim bebama kojima prstom pokazuje u genitalije?
Ili je pak uspela da se za SANU kvalifikuje svojim takozvanim nastupima “kuvanja duhova” koji navodno služe kao inspiracija eliti koja uživa u zlostavljanju i ispijanju krvi dece. Taj njen performans mnogi čak vide i kao drugo ime za ritual ubijanja i jedenja dece.
I ostali njeni umetnički dometi više su preporuka za članstvo u klubu ljubitelja satane, nego što su kvalifikacija za ulazak u Srpsku akademiju nauka i umetnosti.
Dok je Tesla u ovo društvo najvećih ušao tako što je “izmišljao” struju, Cvijić jer je “geografiju učio peške i na konju”, a Ivo Andrić osvajajući Nobela – Marina je, izgleda za to morala samo da pere “Balkanske kosti” – 1.500 krvavih kostiju koje je nekoliko dana zaredom prala po šest sati dnevno.
Dobro – urezivala je na stomaku i pentagram kao simbol satane, bičevala se i pravila satanske zvezde od drveta.
Ali, da li je to dovoljno da bi neko ušao u red srpskih velikana?
Šta je to Srbiji i njenim budućim naraštajima Marina ostavila u zaveštanje i tako se kandidovala da uđe u SANU?
Možda “recepte” koje je na svojim performansima ispisivala po zidovima – sa sve glavnim sastojcima koji su bili majčino mleko i sperma?
Dok jedni Marinu Abramović nazivaju jednom od najuticajnijih umetnika današnjice, a drugi tvrde da performans uopšte i nije umetnost, Abramovićeva se zaklinje da “nismo pili ljudsku krv, jeli bebe, niti orgijali”. I usput poručuje da će uvek imati vremena za svoju zemlju, odnosno Srbiju, te da u Beogradu nije bila godinama, jer taj grad, jednostavno nije bio spreman za nju.
“Našim ljudima uvek stranci moraju da kažu koliko naši ljudi vrede da bi ih priznali. To je izgleda naša istorija. Vrlo je žalosno, ali je tako”, ocenila je Abramović pre dve godine.
Da li, međutim, karijera Marine Abramović vredi dovoljno da bi je kvalifikovala da uđe u SANU, neće pričati stranci. To će srpskoj javnosti morati da objasne akademici ukoliko na na izbornoj skupštini 7. novembra prihvate predlog da ona postane deo Srpske akademije nauka i umetnosti.
A teško da će, pranje svinjskih kostiju, pred Srbima biti dovoljno dobar argument.
Ana Vuković
