Prepodobni Porfirije Kavsokalivit: Da bi se deca oslobodila raznih unutrašnjih problema, nisu dovoljni saveti, prinuda, logika i pretnje. Od svega toga biva, u stvari, još gore. Svetost roditelja oslobađa decu od problema. Postanite sveti, pa nećete imati nikakav problem sa svojom decom. Ono što spasava decu i čini ih dobrom decom jeste život roditelja u kući. Roditelji treba da se predaju ljubavi Božijoj. Treba da budu sveti pred svojom decom i da to pokazuju svojom blagošću, trpljenjem i ljubavlju.
Svakog dana treba da postavljaju novi početak – da projavljuju novo raspoloženje, oduševljenje i ljubav prema deci. Radost koju će doživeti i svetost koja će ih pohoditi preneće blagodat na njihovu decu.
Za rđavo ponašanje dece uglavnom su krivi roditelji. Decu ne spasavaju ni saveti, ni disciplina, ni strogost. Ako roditelji ne idu putem svetosti i ako se ne podvizavaju, onda čine velike greške i prenose na decu zlo koje sami imaju u sebi. Ako ne žive svetim životom i ne govore sa ljubavlju, onda ih đavo muči pomoću reakcija njihove dece. Ljubav, jednodušnost i sloga među roditeljima jeste upravo ono što je deci potrebno. To je velika bezbednost i sigurnost za decu.
Dečije ponašanje je u neposrednoj vezi sa duhovnim stanjem roditelja. Kada su deca pozleđena rđavim uzajamnim ophođenjem roditelja, onda ona gube volju i snagu da napreduju. Ona se tada rđavo izgrađuju, te građevini njihovih duša preti opasnost da se svakog časa sruši.
Navešću vam dva primera u vezi sa ovim. Nekom zgodom dođoše k meni dve sasvim mlade devojke. Jedna od njih je imala vrlo rđava iskustva, pa me je pitala zašto je to tako. Ja sam joj rekao: “To je sve od kuće, od vaših roditelja”. Pošto sam video dušu jedne, rekoh joj: “Ti si sve to nasledila od svoje majke”. “Ma, naši roditelji su savršeni ljudi”, odgovori ona, “oni su hrišćani, ispovedaju se, pričešćuju se. Možemo slobodno reći da smo živeli u duhu vere, osim ako je kriva sama religija…” Ja joj odgovorih: “Ne verujem ništa od ovoga što si rekla. Ja samo jedno vidim – da vaši roditelji NE ŽIVE RADOŠĆU HRISTOVOM”. Na to će reći ona druga: “Slušaj, Marija, dobro otac kaže. U pravu je. Naši roditelji odlaze kod duhovnika, ispovedaju se, pristupaju Svetom Pričešću. To sve stoji… Ali da li smo ikad imali mira u kući? Otac i majka su se stalno svađali. Čas jedno od njih nije htelo da jede nešto, iz ljutnje, čas ono drugo nije htelo da nekud izađu zajedno. Prema tome, otac je u pravu”.
U dušama dece stvara se određeno stanje kao posledica ponašanja njihovih roditelja. Ono ostavlja traga u njima za čitav život. Njihovo potonje držanje u životu i njihov odnos sa drugima u neposrednoj su zavisnosti od doživljaja koje su imali u svom detinjstvu. Rastu, obrazuju se, ali u dubini se ne menjaju. To se vidi i u najsitnijim životnim manifestacijama. Dešava se, npr, da te spopadne stomakougađanje. Dođe ti da stalno jedeš. Uzeo si nešto, pojeo. Vidiš nešto drugo, hoćeš i to; hoćeš i ono treće… Osećaš glad, čini ti se; ako ne jedeš, osećaš da te muči kiselina ili drhtavica. Plašiš se da ćeš oslabiti. Ali to je psihološki objašnjiva činjenica. Moguće je, recimo, da si odrastao bez oca i majke. Stoga si duhovno lišen i duhovno gladan, siromašan i slab. Ta duhovna činjenica se odražava na tebi i izražava se kao telesna slabost. Na porodicu pada veliki deo odgovornosti za duhovno stanje čoveka. Da bi se deca oslobodila raznih unutrašnjih problema, nisu dovoljni saveti, prinuda, logika i pretnje. Od svega toga biva, u stvari, još gore. Stanje se popravlja samo osvećenjem roditelja. Postanite sveti, pa nećete imati nikakav problem sa svojom decom. Svetost roditelja oslobađa decu od problema. Deca žele kraj sebe svete ljude, ispunjene ljubavlju: ljude koji ih neće zastrašivati, niti će se ograničavati na izricanje pouka, nego će im pružati sveti život i molitve.
Vi, roditelji, molite se ćutke i sa rukama uzdignutim ka Gospodu Hristu, pa ćete tajanstveno grliti svoju decu. A kada su nemirna, preduzmite neke pedagoške mere, ali ne vršite pritisak na njih. Prvenstveno treba da se molite. Često roditelji, a ponajvećma majke, vređaju i pozleđuju svoje dete zbog nekog nestašluka i grde ga preko svake mere. Ono je tada duboko ranjeno, čak i kad ga ne izgrdiš na vidljiv način, nego ga izgrdiš samo u sebi sa osećanjem gneva. Ili ga, možda, samo grubo pogledaš, a dete to oseti. U tom slučaju, ono misli da ga majka ne voli… Majka ga voli. Ona će ga kasnije i pomilovati. Ali ono okreće glavu, ne prihvata milovanje. Smatra da je to licemerje jer je njegova duša ranjena.
Dete želi da ima u svojoj blizini ljude koji se toplo mole Bogu. Ne treba majka da se zadovoljava samo time što će rukom pomilovati svoje dete, nego treba da mu istovremeno pruži i milovanje molitvom. Dete u dubini svoje duše oseća duhovno milovanje kojim zrači milovanje njegove majke i zato ga ona privlači. Dete oseća bezbednost i sigurnost kada ga majka tajno, ali stalno grli preko istrajne i tople molitve, i tako ga oslobađa od svega što ga pritiska. Majke umeju da se plaše i brinu, da savetuju, da mnogo govore, ali nisu naučile da se mole. Mnogo saveta i uputstava nanosi mnogo zla. Ne upućujte deci mnoge reči. Reči odzvanjaju u ušima, a molitva odlazi u srce. Potrebna je molitva sa verom, bez nemira i nervoze, ali uz dobar primer.
