Poslednja srpska, a neki kažu i evropska parfimerija se nalazi u ulica Kralja Petra u Beogradu, ona je poslednja srpska radnja gde se parfemi prave ručno, onako kako se to radilo nekada. U parfimeriji „Sava” sve izgleda isto kao i kada je osnovana 1954. godine, ali među kupcima ima i starijih i mlađih kupaca koji se toga ne sećaju pre samo nekoliko decenija, umesto na rafovima svake velika radnja, parfemi su se mogli kupiti samo u zanatskim radnjama, kojih je u Beogradu posle Drugog svetskog rata bilo 23. Vlasnik ove parfimerije, zanatlija, naslednik porodičnog posla, gospodin Nenad Jovanov stare mode i džentlmenskih manira, dočekuje kupce sa širokim osmehom u uštirkanom belom mantilu.
U parfimeriji radi skoro ceo dan, iako je pre nekoliko godina stekao penziju, jer, kako kaže, voli posao parfimera, a kada si pravi zanatlija, radionica nije posao, već drugi dom. Kako je sve počelo je deo porodične istorije, koju određuje svetska istorija. „Ja sam treća generacija koja se bavi ovim poslom, moj deda i stric su se bavili poslom pre Drugog svetskog rata. Sve je počelo jer je posle Prvog svetskog rata bilo mnogo siročadi i Francuzi su vodili srpsku decu da ih školuju, usvajaju. .. Jedan od njih, Milenović Dragomir Dragoš, završio je u Grasu, centru francuske industrije mirisa, imao je prirodni talenat i postao jedan od nosa.“ Dragoš se, kako kaže, vratio u Beograd sredinom tridesetih godina prošlog veka, gde je upoznao Nenadovog strica. „Zarazio ga je francuskom tradicijom mirisa i tako su ujak i deda krenuli u posao. Povezali su se sa rafinerijama za snabdevanje esencijalnim uljima i dobro prošli, međutim, došao je rat,to se nekako preživelo, a posle rata stric je otišao u državnu službu, dok je otac ostao sam u poslu“, kaže Jovanov.
Posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, u doba nacionalizacije, zatvoreno je oko 30.000 različitih zanatskih radnji, među njima i parfimerija, koja se tada zvala „Durđevak“. Tih nekoliko godina, do 1954. godine, kada je ponovo dozvoljen rad zanatskim radnjama, za porodicu Jovanov je bilo veoma teško, glavni izvor prihoda je ukinut, a nova radnja je morala da se pokrene „od nule“. „Moj otac odlučuje da se zaduži i počne ispočetka. Prva radnja je bila na Topličinom vencu, a otac je otvorio novu u tadašnjoj ulici 7. jula, odnosno današnjem Kralja Petra. Poslovi su dobro krenuli posle rata, kada su se ljudi vratili u život i poželeli da se šminkaju, parfemišu, doteraju… sve 23 parfimerije su uspešno poslovale u Beogradu. Međutim, preživeo je samo jedan. Na pitanje zašto je njegova radnja izdržala test vremena, Nenad skromno odgovara da je to verovatno zahvaljujući roditeljima.
„Ovde sam odrastao, roditelji su bukvalno po ceo dan radili, kući nisu išli, osim noću. Ovde sam jeo, dremao i nesvesno učio posao kroz igru, ni sanjajući da ću to raditi. I druge radnje su imale naslednike , ali su svi odustali. Tradicija, navika, život iza ćoška, sećanje na roditelje učinili su da preživim u ovom svom najprirodnijem okruženju.“ Na pitanje ko danas kupuje ručno rađene parfeme i da li mladi svraćaju u starinsku radnju, odgovara da su mu mediji pomogli da preživi. Jovanov je nasmejan i energičan, ali kada je u pitanju opstanak njegovog posla, njegov optimizam malo opada. Kako kaže, veliki proizvođači prave sve veća pakovanja eteričnih ulja, koja su sa pola kilograma prešla na ceo kilogram, što je bio razlog da se ugasi polovina parfimerija u Beogradu. „Koliko god da smo konkurentni, delili smo te pakete, jer nam je potrebno mnogo različitih pojedinačnih komponenti u malim količinama.
Sada nemam sa kim da delim i plaćam mnogo više za ono što veletrgovci proizvode“, to je jedan od problema. , a tu je i visoka zakupnina prostora, nemogućnost nabavke mnogih komponenti i visoki nameti. Na polici u radnji nalazi se i crno-bela slika koja sama među flašama privlači pažnju, a na njoj su Nenadovi roditelji snimljeni jedne nedelje na Kalemegdanu. O njima priča sa puno nežnosti i čežnje, kaže da su bili najbolji roditelji i da mu je uvek bilo žao što su toliko radili. „Stalno sam govorio idi u banju ili negde, već si star, a sad ni ja ne mogu da izađem iz radnje“, kaže on dok pozira naslonjen na vrata parfimerije, u istoj pozi koju zauzima njegov otac. stara fotografija u izlogu koja prolaznike podseća na tradiciju i rad utkan u parfeme kojima je jedna porodica posvetila život.
