Последња српска, а неки кажу и европска парфимерија се налази у улица Краља Петра у Београду, она је последња српска радња где се парфеми праве ручно, онако како се то радило некада. У парфимерији „Сава” све изгледа исто као и када је основана 1954. године, али међу купцима има и старијих и млађих купаца који се тога не сећају пре само неколико деценија, уместо на рафовима сваке велика радња, парфеми су се могли купити само у занатским радњама, којих је у Београду после Другог светског рата било 23. Власник ове парфимерије, занатлија, наследник породичног посла, господин Ненад Јованов старе моде и џентлменских манира, дочекује купце са широким осмехом у уштирканом белом мантилу.
У парфимерији ради скоро цео дан, иако је пре неколико година стекао пензију, јер, како каже, воли посао парфимера, а када си прави занатлија, радионица није посао, већ други дом. Како је све почело је део породичне историје, коју одређује светска историја. „Ја сам трећа генерација која се бави овим послом, мој деда и стриц су се бавили послом пре Другог светског рата. Све је почело јер је после Првог светског рата било много сирочади и Французи су водили српску децу да их школују, усвајају. .. Један од њих, Миленовић Драгомир Драгош, завршио је у Грасу, центру француске индустрије мириса, имао је природни таленат и постао један од носа.“ Драгош се, како каже, вратио у Београд средином тридесетих година прошлог века, где је упознао Ненадовог стрица. „Заразио га је француском традицијом мириса и тако су ујак и деда кренули у посао. Повезали су се са рафинеријама за снабдевање есенцијалним уљима и добро прошли, међутим, дошао је рат,то се некако преживело, а после рата стриц је отишао у државну службу, док је отац остао сам у послу“, каже Јованов.
После Другог светског рата, 1948. године, у доба национализације, затворено је око 30.000 различитих занатских радњи, међу њима и парфимерија, која се тада звала „Дурђевак“. Тих неколико година, до 1954. године, када је поново дозвољен рад занатским радњама, за породицу Јованов је било веома тешко, главни извор прихода је укинут, а нова радња је морала да се покрене „од нуле“. „Мој отац одлучује да се задужи и почне испочетка. Прва радња је била на Топличином венцу, а отац је отворио нову у тадашњој улици 7. јула, односно данашњем Краља Петра. Послови су добро кренули после рата, када су се људи вратили у живот и пожелели да се шминкају, парфемишу, дотерају… све 23 парфимерије су успешно пословале у Београду. Међутим, преживео је само један. На питање зашто је његова радња издржала тест времена, Ненад скромно одговара да је то вероватно захваљујући родитељима.
„Овде сам одрастао, родитељи су буквално по цео дан радили, кући нису ишли, осим ноћу. Овде сам јео, дремао и несвесно учио посао кроз игру, ни сањајући да ћу то радити. И друге радње су имале наследнике , али су сви одустали. Традиција, навика, живот иза ћошка, сећање на родитеље учинили су да преживим у овом свом најприроднијем окружењу.“ На питање ко данас купује ручно рађене парфеме и да ли млади свраћају у старинску радњу, одговара да су му медији помогли да преживи. Јованов је насмејан и енергичан, али када је у питању опстанак његовог посла, његов оптимизам мало опада. Како каже, велики произвођачи праве све већа паковања етеричних уља, која су са пола килограма прешла на цео килограм, што је био разлог да се угаси половина парфимерија у Београду. „Колико год да смо конкурентни, делили смо те пакете, јер нам је потребно много различитих појединачних компоненти у малим количинама.
Сада немам са ким да делим и плаћам много више за оно што велетрговци производе“, то је један од проблема. , а ту је и висока закупнина простора, немогућност набавке многих компоненти и високи намети. На полици у радњи налази се и црно-бела слика која сама међу флашама привлачи пажњу, а на њој су Ненадови родитељи снимљени једне недеље на Калемегдану. О њима прича са пуно нежности и чежње, каже да су били најбољи родитељи и да му је увек било жао што су толико радили. „Стално сам говорио иди у бању или негде, већ си стар, а сад ни ја не могу да изађем из радње“, каже он док позира наслоњен на врата парфимерије, у истој пози коју заузима његов отац. стара фотографија у излогу која пролазнике подсећа на традицију и рад уткан у парфеме којима је једна породица посветила живот.
