Kada Petar II Petrović Njegoš, vladika, pesnik, vladar i duboko pravoslavni hrišćanin, ostavi amanet da bude sahranjen u monaškoj kapeli koju sam podiže na Lovćenu , on time ne ostavlja samo ličnu želju. On izražava eklisijalnu i duhovnu poziciju. Njegov izbor kapele kao mesta pokoja nije formalan, već ekzistencijalno i sotiriološki značajan. Kapela je simbol molitvenog uzlaska, liturgijske zajednice, a ujedno i otelotvorenje Njegoševe duboke veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Lovćenska kapela je, po Njegoševom amanetu, trebala da bude njegova večna isposnica.
Umesto toga, u 20. veku, Njegoš postaje politički rekonstruisan. Njegov grob, njegov izbor, njegova volja- bivaju poništeni. Njegova kapela biva srušena, a na njenom mestu podignut mauzolej po projektu Ivana Meštrovića, u duhu moderizma i ideološkog ateizma, bez liturgijske dimenzije. Taj mauzolej nije samo arhitektonski čin – on je metafizički raskid sa amanetom. Njegoš predstavlja predstavlja arhetip očinske figure – mudrog, strogog, ali pravednog oca. Oduzimanje Njegoševog „groba po meri duše“ je simbolično ubistvo oca, rušenje temelja kolektivnog identiteta. Zamena kapele sa mauzolejem, spomenikom koji odbija krst, odbacuje Logos i uvodi kult „mramora i granita“, služi kao akt presecanja korena i resetovanja nacije.
Pravoslavna tradicija smrt ne tretira kao kraj, već kao pashu – prelaz. Zato je molitvena kapela prirodno mesto počinka za onoga koji veruje u Vaskrsenje. Mauzolej, sa druge strane, nije mesto molitve. To je mrtav prostor, memorijalni sarkofag bez ikone. Njegoš više nije monah u molitvi – on je turistička atrakcija, otuđen od crkve, pretvoren u kameni totem. U tom prostoru nema Hristove ikone. Ima lažnog uzvišenja, ali nema smirenja.
Kapela na Lovćenu, koju je sam podigao, nije bila turistička tačka. Bila je njegov lični amvon, isposnica, simbol vere i smirenja. Ona je bila njegov duhovni oklop. Kada je ostavio amanet da bude tamo sahranjen, nije to bio hir. Bio je to čin vere. Onaj ko taj amanet gazi, ne gazi samo po jednom čoveku – gazi po samom temelju pravoslavlja u Crnoj Gori.
Ali tu počinje operacija. Ne ideološka debata – nego hirurško uklanjanje identiteta. Mauzolej je dio okupacione arhitekture duha. On nije napravljen da veliča Njegoša, već da ga prepakuje. Da od vladike napravi kameni kip bez krsta. Da se pogasi kandilo, da se ućutka Liturgija. Da umre molitva, a ostane samo “nacija” – prazna, poltronska, upravljiva.
Na Cetinju, gde je Njegošev amanet već bio izvrnut, nastavlja se ikonoborački projekat. Od bronzanog spomenika Kralju Aleksandru – koji je simbol srpskog ujedinjenja i legitimiteta – ostaje samo postament. Od tog postamenta, nakon rata, gradi se „spomenik“ Njegošu, ali sada ne kao monahu, ne kao mitropolitu, ne kao duhovniku, već kao ideološkom objektu. I na tom novom spomeniku – dominira petokraka.
Petokraka je ateistički simbol ideologije koja je sistematski progonila Crkvu, streljala sveštenike, zatvarala manastire i raspinjala identitet. Staviti petokraku na Njegoša znači simbolički ga prekaditi tamjanom marksističkog sociorealizma. To je čin prisilne reinterpretacije – Njegoš više nije vladika, već proto-revolucionar, autonomni mislilac iskorišćen za anticrkvenu agendu.
Cilj ove simboličke okupacije Njegoša nije bio samo brisanje njegovog amaneta, već i promenu samog kulturnog i duhovnog tkiva Crne Gore. Uništavanjem kapele, podizanjem mauzoleja, zamenom krsta petokrakom, ukidanjem ćirilice i progonom SPC, sprovodi se duboka i dugotrajna strategija -prepariranje identiteta. Srpsko postojanje u Crnoj Gori se ne poriče direktno, već se prevodi u nešto drugo: neutralno, ideološko, depersonalizovano.
Pitanje Njegoševog spomenika i amaneta nije samo pitanje istorije umetnosti ili političke borbe. To je duhovno pitanje. Ako Crna Gora želi mir sa sobom, mora se vratiti Njegošu kao onome što je bio -pravoslavni episkop, pesnik Liturgije, čovek koji je sebe video u zajednici sa precima i potomcima kroz Hrista.Istorija
Zašto je to urađeno? Zato što se zna šta znači simbol. Zato što se zna šta znači krst, šta znači kapela, šta znači mantija. Njegoš u kapeli je živo svedočanstvo srpskog identiteta Crne Gore. A taj identitet morao je biti satrt. Ne debatom. Ne knjigom. Nego dinamitom.
Jer, da bi se ubio narod, prvo se ubija otac. Ubija se figura. Psihološki – iz svesti se gura svaka vertikala. Njegoš više nije duhovni barjak. Postaje turistički eksponat, „crnogorski mislilac“ u tumačenjima antisrpskih kadrova. Petokraka na čelu njegovom nije simbol pobede – nego pečat pokoravanja.
Kapela nije grobnica. Ona je svedočanstvo. Mauzolej je zatvorenik ideologije. Kapela je prozor u večnost.
Nema blagoslova u onome što je podignuto na ruševinama crkve. Mauzolej na mestu kapele nije gradnja – to je hula. To je liturgijski prekid, ogoljeni zidovi bez ikone, bez molitve, bez prisustva Duha Svetoga. Zidovi koji mirišu na gordost i sujetu, ne na kandilo i poj.
Pravoslavlje ne poznaje kult smrti. Naši mrtvi nisu na kamenu – oni su u crkvi, u prosfori, u zajednici. Mauzolej – taj sarkofag duha – to je protivljenje Vaskrsu. Njegoš u kapeli gleda ka Istoku. Njegoš u mauzoleju gleda u beton.
Sudbina Njegoševog „spomenika“ na Cetinju još je tragikomičnija. Materijal spomenika Kralju Aleksandru Ujedinitelju – srpskom vladaru -biva pretopljen u bednu, kičastu imitaciju Njegoša, ali sa petokrakom. Jer ništa se ne sme ostaviti na miru što podseća na Srbe. Bronza Aleksandrova postaje skalamerija sa crvenom zvezdom. A kasnije – prodata pogrebnom preduzeću. To je estetski i moralni kraj. Sa tim spomenikom sahranjen je obraz.
Ovo nije tek slučajna anomalija. Ovo je dugoročni projekat. Geopolitički i kulturološki. Ko god je planirao brisanje Srba u Crnoj Gori, znao je da mora da krene od dva mesta: Crkve i Njegoša. Kad ukloniš oca i oltar, ostaje prašina. Tada umesto naroda imaš masu. Umesto vere – slepu ideologiju. Umesto tradicije – turizam.
Ali ono što nisu računali jeste da duh ne može biti sahranjen. Amanet se ne gasi kamenom. Narod koji pamti, vratiće Njegošu krst. Vratiće mu molitvu. Vratiće mu kapelu. Ne zbog politike. Zbog časti. Zbog istine. Zbog toga što monah nije kip. I što mauzolej nikada neće zameniti oltar.
Ponovno podizanje kapele ne bi bilo samo arheološki čin, već metanoja jednog naroda. Ponovno otvaranje prostora molitve, a ne turističke razglednice. Vraćanje Njegošu njegovog glasa – a time i vraćanje glasa narodu kome je on bio i ostoja i ogledalo.
