U svetu koji često zaboravlja korene, gde tradicija biva prigušena bukom modernog doba, izdiže se jedan anđeoski glas – glas devojčice koja nosi ime Pavlina Radovanović. Njen život nije samo priča o muzici, već i priča o veri, ljubavi, požrtvovanju i neraskidivoj vezi sa svojim narodom i zemljom.
Odrastajući u Orahovcu, jednoj od poslednjih srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, Pavlina je već u detinjstvu znala šta znači boriti se za svoj identitet. Dok su druga deca sanjala o beskrajnim igrama u dvorištu, ona je sa pet godina pevala krajiške pesme, kao da su vekovi tradicije i bol njenog naroda utkani u njen glas. Roditelji, Zvonko i Velinka, znali su da njihova ćerka ima nešto posebno – dar koji je trebalo negovati, ali i srce koje će ga koristiti za dobro.
Njeno muzičko putovanje odvelo ju je u muzičku školu „Stevan Mokranjac“ u Lapljem Selu, 150 kilometara udaljenu od njenog doma. Dok je većina njenih vršnjaka uživala u bezbrižnosti detinjstva, Pavlina je svake nedelje putovala, učila, usavršavala svoj glas, a istovremeno nikada nije zapostavila veru i ljubav prema svom narodu. Njen muzički mentor, Gavrilo Kujundžić, usmerio ju je ka tradicionalnoj i duhovnoj muzici, otkrivajući svetu jedan neponovljivi glas, glas koji je sa sobom nosio istoriju, bol, ljubav i veru.
Pavlina nije samo glas. Ona je simbol otpora, simbol dostojanstva. Sa samo 14 godina održala je prvi solistički koncert na Kolarcu u Beogradu, obukavši prizrensku narodnu nošnju, ponosno noseći na sebi vezove i boje koji su nekada krasili devojke njenog zavičaja. Ali ova devojčica, sa glasom koji bi mogao donositi velike materijalne koristi, donela je jednu od najvećih odluka u svom životu – da nikada neće uzeti novac za svoje nastupe. Sve što je ikada zaradila, darovala je za obnovu lokalne crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Orahovcu.
Njen humanitarni rad počeo je kada je čula priču novinarke Olivere Radić, koja je svoju nagradu donirala za oslikavanje oltara. Pavlina je, sa blagoslovom Vladike Teodosija, krenula u misiju – njen glas će graditi, njen glas će čuvati, njen glas će podizati duhovnu tvrđavu svog naroda. I uspela je. Njen trud prepoznat je širom Srbije, a nagrade i priznanja stizale su kao potvrda njene veličine.
Nastupala je u Rusiji, učestvovala na koncertu „Besmrtnog puka“ u Moskvi, a svojim pesmama opevala bratsku ljubav Srba i Rusa. Čak i u svetu filma ostavila je trag – uskoro ćemo je gledati u ratnoj drami „Zlatni rez 42 – Deca Kozare“, u ulozi devojčice očaravajućeg glasa iz kolone. Sa „Beogradskim sindikatom“ snimila je dve pesme, noseći jasnu poruku o životu Srba na Kosovu i Metohiji.
Ali iznad svega, Pavlina je ostala ono što je oduvek bila – dete Kosova, dete vere, dete ljubavi. Njen prvi muzički album, simbolično nazvan „Dete Metohije“, objavljen je uz blagoslov Manastira Hilandara. U svakom njenom tonu oseća se Kosovo, čuje se zveket istorije, ali i toplina nade.
„Mi Srbi sa Kosova držimo jedan veliki krst i taj krst ćemo držati svi zajedno dok ne umremo“, rekla je Pavlina. Ona je već sada veliki krstonosac svog naroda, anđeo koji svojim glasom i srcem obnavlja hramove, budi uspavane duše i podseća nas na ono najvažnije – da bez korena nema ni budućnosti.
Pogledajte našu emisiju sa Pavlinom:
