Nema ventilacije, već kao da je uprkos toplom danu uključeno i nekakvo grejanje. Pedeset putnika u autobusu se zgledaju, preznojavaju, uzdišu. Ali i svi ćute, kao da su u dušegupki, predodređeni da budu na putu bez povratka, a ne u regularnoj vožnji, koja traje nešto više od sat i po. Testiram i njihovo i svoje strpljenje i pridružujem se kolektivnoj ćutnji. Vožnja traje pola sata, nalazimo se na trećini puta, ali i preznojavanje i ćutnja se ne prekidaju.
Odlazim do vozača i ljubazno ga pitam da uključi klimu/ventilaciju, jer je putnicima nelagodno. Čovek bez reči pali klimu. Nakon svega nekoliko minuta lakše se diše. Na licima saputnika sada se čita zadovoljstvo i blagodarnost. Ali i dalje svi ćute…
Ovaj eksperiment ponavljao sam do sada više puta. Rezultat je uvek isti: trpljenje do nivoa sadomazohizma. Bez da se iko javi. I možda je zaključak totalno pogrešan, ali meni govori o jednom narodu koji je spreman da ćuti, ćuti… i trpi, trpi, trpi…
Misli u narednom satu lete na razne strane. Počinjem da pišem tekst pod naslovom „U autobusu“ na ovu temu, o trpljenju kao nekoj vrsti stoicizma (vedrog stoicizma, okarakterisaće čitav srpski narod u Prvom svetskom ratu Fortije Džouns), ali mi sam naslov nameće drugačiji pravac razmišljanja. Ko u Srbiji može da ispiše takav naslov, a da se ne seti čuvene scene iz filma Lordana Zafranovića?
Ovom filmu je prethodilo temeljno istraživanje u arhivima
Snimanju filma „Okupacija u 26 slika“ prethodilo je, prema rečima samog režisera Lordana Zafranovića, temeljno istraživanje u arhivima.
Snimljeni kadrovi ostali su na čitavom postjugoslovenskom prostoru retki koji prikazuju neki segment holokausta i genocida nad Srbima u NDH. Izuzev „Dare iz Jasenovca“ iz 2021. i nepravedno zaboravljenog „Kraja rata“ iz 1984, ni u jednom filmu snimljenom u Beogradu, nije se mogao videti ekranizovan ustaški zločin.
Politički kontekst i politika bratstva i jedinstva
Baš onda kada se činilo da je politika bratstva i jedinstva dostizala svoj vrhunac i kada je srpski narod zarad te politike pristao na tihovanje o svojim žrtvama, 1978. godine na velikom ekranu pojavilo se kontroverznih 7 minuta, koji su prikazali najpre hapšenje i teror nad „neprijateljima NDH“, i to ni manje ni više nego u Dubrovniku, turističkom centru o čijoj se toleranciji i kulturi nadaleko govorilo.
U autobusu se vozi 12 uhapšenika
U ustaškom autobusu, koji odlazi duboko u gradsko zaleđe, vozi se oko 12 uhapšenika: Jevreji, jedan bivši žandarm, po svemu sudeći Srbin, civili o čijem nacionalnom i verskom identitetu se ne govori, sveštenik – ruski emigrant, mornarički oficir i slepi svirač.
Najpre se pozivaju „Židovi“ da istupe napred, a ustaše usred autobusa počinju da im maljevima razbijaju glave.
Pritom, ustaše nisu prikazane u crnim uniformama u maniru komunističke kinematografije, već kao do juče obični ljudi iz susedstva, u civilu i bez vojnih obeležja.
Na protest vezanog žandarma, koji pokušava da zaštiti Jevreje, ustaše razbijaju glavu i njemu.
Scene mučenja i ubistava
Onda slede, čak i po sadašnjim merilima brutalne, ali realistične scene mučenja i ubistva uhapšenih. Nekima od njih zabijaju klinove u glavu, druge probadaju noževima, treće seku sekirom.
Uhapšenu devojku siluju, a zatim kasape kamom, a svešteniku, pošto ih je iziritirao molitvom, ustaše najpre seku jezik, a onda i njega ubijaju. Sve to se dešava uz primorske zvuke slepog svirača, koji na kraju i sam biva masakriran.
Reakcije javnosti
Scena iz autobusa podstakla je izlive nezadovoljstva širom Hrvatske, posebno pošto je u svetlu događaja iz NDH prikazala Dubrovnik, grad uz pomoć koga je hrvatski narod u Drugoj Jugoslaviji uspešno vršio svoje istorijsko „rebrendiranje“.
Počele su da se javljaju i priče o drugim „autobusima smrti“, poput onog iz Livna koji je vozio prema Kupresu i gde su srpski sužnji takođe mučki pobijeni.
A pošto su, nominovani za „Oskara“, autori filma odbili da scenu iz autobusa skrate sa sedam i po na tri minuta, i međunarodna kritika ga je ocenila kao kontroverzanog.
Paralele u jugoslovenskoj kinematografiji
Kao što je srpski reditelj Žika Mitrović posle epskog „Marša na Drinu“ morao da snima „Užičku republiku“, i mladi Zafranović je posle žigosanja ustaša morao da se na filmskom platnu „osveti“ i srpskim četnicima.
Tri godine posle „Okupacije“, uradio je film „Pad Italije“, sa prikazom iskarikirane JVuO koja pljačka stoku i kolje hrvatsku decu.
Oni u ovom prikazu nisu toliko sladostrasno mučili svoje žrtve, ali su udarili i na decu, koju bi možda i ustaše poštedele. Možda…
Istorijske netačnosti i relativizacije
No, i famozna scena iz autobusa, razumljivo za vreme u kome je nastala, sadržala je neke relativizacije ustaškog zločina. Među žrtvama je morao da se nađe i jedan „pošteni Hrvat“, u skladu sa postojećim političkim stereotipima, a ruski sveštenik koji je mučen u autobusu zapravo je bio srpski.
Biografija Vasilija Kovačine
Zvao se Vasilije Kovačina, i jedan je od retkih identifikovanih žrtava ovog zločina. Prema šturim podacima, objavljenim u spomenici nastradalih duhovnika SPC, sveštenik Vasilije bio je paroh u obližnjem Metkoviću.
Završio je bogosloviju na Cetinju, potom je bio na službi u okolini Nevesinja i na kraju, u okviru iste eparhije, prešao u Dalmaciju. U trenutku pogibije imao je svega 29 godina.
Uhapšen je i od strane ustaša odvede u Trpanj
„Uhapšen je 18. juna 1941. od ustaša i odveden u Trpanj, a nakon nekoliko dana u Janjinu, pa u Ston i najposle u Dubrovnik, odakle je 27. juna 1941. sproveden u pravcu manastira Zavale, gde je nedaleko od manastira zaklan“, zapisano je u navedenoj spomenici.
Žrtvama ovog zločina bio je podignut i spomenik nedaleko od manastira Zavala, u skladu sa epohom sa ideološkim natpisom o „žrtvama fašističkog terora“. U ratu devedesetih i njega su uništile hrvatske snage, i budući da se ovo mesto našlo u sastavu Federacije BiH, nije obnovljen ni 30 godina kasnije.
Porodične priče o zločinima realnije govore od statistike
Lične i porodične priče rečitije govore o zločinu od hladne i često nepouzdane statistike. I, konačno, na osnovu njih mogu se jednako sagledati svi procesi unutar NDH, pogotovo „ritam smrti“ unutar nje.
Tamo gde se ustaška vlast prostirala u kontinuitetu i punom kapacitetu tokom čitavog rata, pokazalo se da je smrtnost srpskog stanovništva u pojedinim naseljima iznosila i do 80 odsto.
Sada bi trebalo najpre odabrati područja istraživanja, pogotovo na rubovima srpskog etničkog prostora, gde bi trebalo sabrati i ukrstiti staru literaturu i nove izvore, i potom stvoriti novi korpus literature o hrvatsko- muslimanskom genocidu nad Srbima 1941‒1945.
