„Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju na zemlji tuđoj? Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja.“ (Psalam 136, 4-5)
Milošću Božijom kroz poslednje tri godine posetih najstradalnija mesta srpske novije istorije – Hercegovinu, Republiku Srpsku, Krajinu, Dalmaciju i Kosmet.
Malo je reći da su osećanja pomešana, ali neću ni malo preterati ako kažem da smo s Hristom POBEDILI SVUDA!
Pitamo se svi, logično, kako je to moguće? Posle gubitka teritorije, posle progona, smrti, posle toliko stradanja i mučenja…
A odgovor se nameće sam. Psalmopojac, David, u Starom Zavetu, prosi od Gospoda odgovor- kako će pevati pesmu Gospodnju na zemlji tuđoj? Pita se isto ono što i mi danas. Čitanje psalama uvek izaziva u našim iste treptajte koji su i u srcu Cara Davida treptali.
A nama, isto kao i Caru Davidu Gospod daje odgovor. Putem stradanja, Krsta, golgote, I NA KRAJU VASKRSENJA. Istim onim putem kojim je On išao pre 2000 godina.
Isto onako kako smo slavili Gospoda dok je ta teritorija po zemaljskim gledištima bila naša. Kroz Svetu Liturgiju, molitvu, post i sjedinjenje s Hristom.
Naše Crkve, manastiri, Pravoslavni Oltari, mučenička krv, Svetitelji osvećuju i te teritorije, ali i nama danas daju Božiji blagoslov. Sveti Novomučenici Jasenovački, Sveti kralj Stefan Dečanski, Sveti Sava, Sveti Knez Kazar Kosovski iz Carstva nebeskog mole Gospoda za nas, a mi iz Carski Oltara Dalmacije, Krajine, Dečana, Tvrdoša, Krupe, Krke, Gračanice „Blagosiljamo Carstvo Oca, Sina, Svetoga Duha“ i molimo se Gospodu za spasenje.
I ako su se danas, posle toliko stradanja, naši preci udostojili Carstva Nebeskog, ako mi danas imamo Liturgiju, Crkvu i put Spasenja i pored svih zemnih stradanja na svim tim mestima- znači da smo na dobrom putu. Na putu poruge, muke, progona, ALI I VASKRSENJA. Pre svega Vaskrsenja naših duha, njihovog preporoda kroz pokajanje i vraćanje na put Hrista i Crkva.
A svako koga je Gospod udostojio da poseti ove teritorije, vrlo jasno i nedvosmisleno je dobio poruku od Gospoda, da nas Hristos čuva, brani, da smo i dalje na putu stradanja, ali da su i Ljubav i radost Vaskrsenja uvek jači i da spoljašnje stradanje izvan zidova manastira i Crkava, kada krene Liturgija, postaju prividna i jedva primetna kao jutarnja magla koja beži od sunca i rađanja novog dana.
Može se reći- DA, MI SMO S HRISTOM UVEK POBEDNICI, jer „Ako čovek zadobije sav svet, a duši svojoj naudi, kakva mu je korist?“ (Mk 8,36)
Hristova perspektiva – Jedina trajna istina
„Zašto je put bezbožnički srećan, zašto žive u miru svi koji čine nevjeru“?
„Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakog sina kojega prima.
Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?“
Poučeni ovim rečima apostola Pavla, poučeni životom, rečima, stradanjima, čudima i Vaskrsenjem Gospoda našega Isusa Hrista, i pored mnogostradalne i veoma burne istorijske drame koju ovaj svet servima našem narodu – ne smemo a da se na zapitamo imamo li više prava da jadikujemo, oplakujemo tužnu sudbinu i i ropćemo nad olujnim naletima iskušenja ili da, pak, u duhu narodne epike, junačkih pesama Kosovskog, pokosovskoj i ustaničkog ciklusa, narodnog predanja i Svetosavlja junački, stoički stojimo pred neprijateljem lice u lice gledajući smrt, ali svedočeći Vaskrsenje?
Ako pak, pravedni Jov, starozavetni svetitelj kojega kušaše đavo po dopuštenju Božijem da se pokažu njegova vera i trpljelje, poverenje u Gospoda i ljubav prema Tvorcu neuslovljena materijalnim blagostanjem, ne roptaše na Gospoda već, nakon što mu je oduzeto svo zemaljski blago, porodica, zdravlje, zablagodari i budući bez greha starajući, reče: „Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje“ (Knjiga o Jovu, 1;21), koliko tek mi, budući mnogogrešni i otpali članovi i udovi Hristovog stada i Svetosavske Srbije imamo manje prava da ropćemo, da klonemo ili da malaksamo u veri i nadi? Koliko mi imamo prostora da, bez pokajanja i poverenja u Gospoda, tužno oplakujemo naše individualno i kolektivno bitisanje?
Značajne narode, svoje ugodnike i one za koje je spreman i spremljen težak Krst, nemimovno istorija, bezbožnici, otpadnici i svi oni zbog kojih Gospod reče „Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet“(Jovan 15:18-19) sapliću, spopliću, napadaju i ruže, kao i samog Gospoda. Upravo je to i znak izabranosti – ne da si bolji, jači, veći, uticajniji – već da si Hristov, dugotrpeljiv i mnogomilostiv. Sve one Jevanđeljske vrline, koje čuvaše naš narod, čojstvo, junaštvo, poštenje – sve je to, paradoksalno, uticalo da u materijalnom smislu da ne budemo veći, jači, silniji od onoga što jesmo, ali da opstanemo i budemo svoji i u Božijim očima nemerljivo veći nego drugi silniji, moćniji narodiada koji vedre i oblače u svetu „koji sam u zlu leži“. Kada se budu svodili računi, po Strašnome sudu, ipak će biti bitna samo jedna perpsektiva, ona koja je ovom svetu, pa čak i nekad nama najdalja i često zamagljena, ali jedina trajna. A to je Hristova perspektiva.
Dakle ako su nas pravedni Jov, apostol Pavle, pa i sam Gospod Hristos poučili i naučili da nijedno stradanje nije uzalud, da tmina noći određuje i bljesak jutra, da bol i patnja Petka i Krsta definišu i jačinu svetlosti Vaskrsenje, odakle nama pravo, da malodušno ili maloverno jadikujemo? Ostaje nam ono najbitnije, Prava vera, Crkva, Liturgija i sačuvana narodna duša, ostaje nam bezmerno blago na nebu i nagrada koju Gospod sprema svojim ugodnicima i vera i radost nedenjnog Vaskrsenja u trenucima boravka u adu nakon stradanja ovog tmurnog i mračnog petka.
HRISTOS VOSKRESE, DOGODINE U KNINU!
