Čovek i medved, u prijateljskim odnosima – to su vam ruske bajke o Maši i medvedu, i još bolje, Serafim Sarovski, naprimer, i miška, ili Sergej Radonješki i miška. Čovek i mačka – u svetoj dimenziji – to je Nektarije Optinski. On je govorio: sveti ljudi su bili veliki, i imali su lava, a ja sam mali, ja imam mačku. Čovek i magarac – to je Gerasim Jordanski. A evo, čovek i pelikan – to je film koji vam predlažem da pogledate. U krugu porodice, obavezno. Takvih filmova je danas vrlo malo.
To je film francuskog režisera, ime sam zaboravio (Olivije Orle, prim. prev.), a u glavnoj ulozi je Emir Kusturica, za filmofile znamenito ime. To je, između ostalog, pravoslavni čovek, neustrašiv, koji je kroz svoje srce propustio bol Balkana, prišao veri, opstruisan od strane svetskog (ružičastog ili duginog) kinematografa, ali čovek koji snima zadivljujuće filmove i učestvuje u zadivljujućim projektima.
Radnja filma se odvija na malom grčkom ostrvu, kakvih je tamo mnogo. Na tom ostrvcetu Demosten svake večeri ide na piće kod Aristotela. Ali ovaj Demosten nije državnik, kao što ni ovaj Aristotel nije filozof, nego vlasnik jedinog ostrvskog kafića. Na ostrvu postoji i manastir, monasi su prikazani s ljubavlju, kao jednostavni i dobri ljudi. Voze bicikla, služe službu, vesele se na svoj način, rasteraju tugu. Žive u simbiozi sa žiteljima ostrvceta, baveći se ribolovom.
Dečačić, sin glavnog junaka, ide na brod da prodaje votku uvek pripitom kapetanu, i tu nalazi ptičicu, umazanu mazutom. Uzima je i nosi kući. Krije je od oca. Majka je umrla, njih dvojica su sami. Otac malo komunicira sa sinom, nosi svoju bol, plače noću gledajući portret pokojne supruge. Neveseo život.
Ptica odrasta, razvija se divna dramaturgija – odnos divlje prirode i dobrog čoveka. Priroda se obično plaši čoveka, i ne bez razloga. Čovek uglavnom svima kvari život, i sebi i okruženju. Ali ako je čovek dobar, priroda mu se približava. I biljke mu se privijaju. Znate i sami, kod nekih domaćica cveće raste, a kod drugih vene. Zato što cveće nije mrtvo, ono zna sve što treba da zna. I tako se razvija prijateljstvo dečaka i pelikana, tu i tamo se može zaplakati, tu i tamo razveseliti. Film je srdačan, film je veoma hrišćanski, bez onih gromkih i mučnih propovedi i poruka u stilu: Verujte! Verujte!
I najvažnije, u stvari: Pelikan – to je Hristos! Srednjevekovna mitologija je pelikanu pripisivala doduše nepostojeće, ali prelepo svojstvo: da hrani mladunce svojom krvlju. To je obraz Evharistije, obraz Hrista koji nam daruje krv iz srca: „Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova”. (Mt. 26, 28). Da, Pelikan je Hristos – tako sam pretpostavljao idući na projekciju. I pogodio.
Ranije, mi to pamtimo sa stare televizije, bilo je mnogo filmova za decu, i mnogo filmova o životinjama, ponekad pravih remek-dela. A sad ništa od toga. Sad svuda samo blud, debilizam, kokain, pucnjava iz svih oružja i kosmički ratovi. Uglavnom, luda kuća. I prijatno je u toj ludnici upaliti sveću koja svetli i rasteruje tamu.
Zato okupite decu, privijte ih uz svoje očinske i materinske ruke, uključite aparat, nađite film, sedite i gledajte. Već za petnaestak minuta film će vas očarati svojom jednostavnošću, prirodnošću, unutrašnjom radošću, onda će vas potresti svojim dramatizmom, onda ćete verovatno malo zaplakati, a onda vas čeka pročišćenje – catarsis. Ono o čemu je govorio Aristotel, ne ovaj kod koga je u filmu na piće odlazio Demosten-Kusturica, nego pravi Aristotel, učitelj Aleksandra Makedonskog. Po njemu, smisao umetnosti je catarsis. Pročišćujuće stradanje srca, kad sjedinjuješ svoje srce sa onim što vidiš, što te muči, i kad se oslobađaš nekog tereta. Takvo stradanje ti prosvetljuje um i daruje ti neprocenjivo iskustvo.
