Kad je bio komunizam, narod je krenuo za tom idejom. Ne veruju u Boga, ali svi veruju u Svetog Vasilija! Kako je to moguće? Paradoks koji pokazuje koliko je u stvari vera prirodna stvar ljudske egzistencije, prirodna potreba svakog čoveka. Bog je poslao Svetog Vasilija da bi utešio ovaj narod, sačuvao je veru, on je živo prisutan u Hercegovini.
Ovo za Sputnjik kaže mati Pavla, igumanija manastira Mrkonjići kod Trebinja, novog duhovnog centra i mesta hodočašća u Hercegovini:
“Crkva posvećena Svetom Vasiliju Tvrdoškom i Ostroškom, osveštana je 1998. godine, izgrađena je na ostacima njegove rodne kuće, evo zidova. I ovo drvo bilo je tu, staro je preko 400 godina”.
Razgovarali smo sa igumanijom u okviru Letnje duhovne škole Srpske pravoslvne crkve koja je održana u Hercegovini.
Narod ovog kraja je oduvek tvrdio da je njegova majka Ana, Anastasija, sahranjena pored crkve Svetog Nikole na seoskom groblju, i sama svetiteljka. Prošle godine otvoren je njen grob i pronađene svete mošti. Sada se čuvaju u Mrkonjićima. To je potpuno promenilo ovo mesto. Dolaze hodočasnici sa svih strana, zaživeo je manastir u kome se svakodnevno služi.
„Svetitelj se javio jednom meštaninu i pokazao gde se nalazi grob. Taj Milutinović se vraćao iz polja, a monah, koji je verovatno bio Sveti Vasilije, mu je rekao na koliko koraka od crkve je grob. To je mnogo potreslo tog čoveka, a ljudi su govorili da mu se učinilo. Međutim, on nije odustajao, počeo je da pravi krst, da napravi obeležje, ali ga nije završio, zato što je 1941. bačen u jamu. Ovde je bilo veliko stradanje naroda iz Popovog polja. Njegov sin je kasnije završio taj krst, a meštani napravili obeležje, ali se niko nije usudio da grob otvori. Bilo je takvo vreme“.
Pronalazak moštiju Svete Anastasije
Igumanija dodaje da se, kako je vreme prolazilo, na grobu povremeno javljala svetlost, bilo je, kaže i isceljenja. Čuda je bilo sve više, pa je vladika Atanasije Jevtić rekao da bi trebalo proveriti da li su u grobu mošti majke Svetog Vasilija. On je bio siguran da je tako.
Mošti su otkrivene prošle godine, mati Pavla prisustvovala je tom događaju:
„Služili smo prvo liturgiju, došli su igumani manastira u kojima je bio sveti Vasilije, Tvrdoša, Zavale, Ostroga, Kosijereva, mi sestre iz Petropavlovog manastira, arheolozi i tim lekara. Našli smo i nadgrobni spomenik, u jednom kamenu, isklesan lep krst. Kad smo otvorili grob, našli smo prvo neke kosti koje je tu neko sklonio površinski. Bile su porozne, crne, uzmete u ruku, one se osipaju. Kako smo išli dalje i dublje videli smo da još nešto dole, po zvuku. Kad smo otvorili, njene mošti su bile potpuno žute i nakon 400 godina tako očuvane, tako lepe. Po tom miru koji smo osetili, po toj radosti koju smo osetili, znali smo da imamo dodir sa svetinjom“.
U Hercegovini su, objašnjava, šta god se dešavalo, koji god period muke je bio, ljudi ostali verni Svetom Vasiliju. Svaka porodica, bez obzira da li je bio period komunizma, bezbožništva, nije se desilo da se sa poštovanjem ne odnose prema svetitelju.
“Ima jedna lep običaj ovde, ali i u Crnoj Gori, nikad niko neće pomenuti Svetog Vasilija da ne kaže, slava mu i milost, ali i da ne ustane, ako govori o njemu, uvek ustane, stoji dok priča. To je odraz velikog poštovanja koje ljudi imaju, jer je Sveti Vasilije pre svega sačuvao veru, pre svega naroda u Popovom polju, ostao njihov zaštitnik i iscelitelj. Nema porodice ovde, ni u jednom selu, gde nećete čuti priču kako je nekoga iscelio. Ljudi su želeli da izraze svoju blagodarnost, tako što će sačuvati to mesto praveći crkvu, mesto na kome se čuva to živo sećanje na svetost”.
Sveti Vasilije sačuvao narod Hercegovine
I duhovni put naše sagovornice vezan je za Svetog Vasilija, jer je poreklom iz ovih krajeva, njena porodica je iz stradalnog Popovog polja. Čitav život slušala je o Svetom Vasiliju.
„Posebno kad sam bila dete, bake su nam pričale, ali smo i gledali njihovo poštovanje. Moja baka, uvek kada bi pomenula Svetog Vasilija, digne se, pa se prekrsti, to vam ostane u sećanju, ponesete to sa sobom. Lepo je što je ta svetost vezana za Popovo polje, sam njegov naziv, manastir Zavala na ulazu u Polje, sve to govori o velikom, dubokom hrišćanskom životu koji je bio ovde vekovima i očuvao se, hvala Bogu. I zahvaljujući Svetom Vasiliju. Ovo je područje na samoj tromeđi uticaja katoličanstva, bilo je pod okupacijom Turaka, nije bilo lako sačuvati veru“.
Izgradnja Duhovnog centra
Igumanija dodaje da je vrlo važno da čovek ima osećaj da je Hristos prisutan u našem životu, da je on živo prisutan, da to nije ideja.
“To je osnovna stvar koju morate da usvojite, da znate da se čitav vaš život odvija pred njegovim očima, da je Hristos svakog trenutka tu, prisutan. Ali ovo o čemu govorim više bi trebalo živeti, a manje o tome pričati“.
U manastiru Mrkonjići svake večeri se čita akatist Svetom Vasiliju Ostroškom, subotom služi Sveta liturgija, a uskoro će u njemu biti izgrađen i Duhovni centar. To je posebna misija u kojoj su deca na prvom mestu, kaže nam igumanija na kraju razgovora:
“Najviše smo radili na tome da oni dolaze, da deci bude lepo kad dođu u manastir, posle dođu neke godine kad se to sve negde zaboravi, kad moraju sve da preispitaju i da nađu svoj odgovor na neka životna pitanja. Ali ono što je bitno jeste da u tim nekim krizama životnim znaju gde se mogu vratiti, Bitno je da znate gde vam je utočište. U životu dešava se svašta, ima svega, ali je važno da znate ono što je vrlo bitno, da je Crkva ipak dom“.
