Kad je kralj Aleksandar posle oslobođenja Kosova u Prvom Balkanskom ratu posetio Gnjilane, u dvorištu crkve izgovorio je čuvene reči, „ni manjeg mesta, ni lepše crkve“. Bio je očaran lepotom hrama Svetog Nikole. Ova crkva je danas centar života malobrojnih Srba u tom mestu, ali i celog Kosovskog Pomoravlja. Treba im pomoć, da svetinju obnove.
Ovo nam priča gnjilanski paroh Zoran Kovačević i dodaje:
Pre rata u Gnjilanu nas je živelo 12 hiljada. Danas je ostalo svega 30 Srba. Držimo se zajedno, oko naše crkve“.
Rođen je u jednom selu u okolini. Nakon što je četiri godine služio u Gračanici, došao je na svoje, u Gnjilane, u najlepši hram Kosovskog Pomoravlja iz druge polovine 19. veka. Deli sudbinu Srba koji su ostali u samom gradu.
„Imamo i petoro dece, dve porodice. Jedna ima troje, druga dvoje. Žive u blizini crkve, igraju se u porti“, radosno ističe.
Pored crkve su ambulanta i škola, Srbi uglavnom tu rade, a jedan broj zaposlen je i u kosovskim institucijama. Svi rade, sreća, posao ih još veže za grad.
„Imali smo par slučajeva, kad odu u penziju, ljudi odlaze u centralnu Srbiju, tamo gde su kupili kuće, stanove. Ne vide perspektivu ako i dalje ostanu u gradu okruženi Albancima, bez slobode, bez budućnosti za sebe i svoju decu. To je naša realnost, tu u samom gradu“, kaže sveštenik.
Crkva koja sve sabira
Ima dana kada je porta predivnog hrama u kome služi puna života, jer se u njoj saberu Srbi iz okolnih sela. Ima ih čak petnaest hiljada.
„Svi oni su upućeni na gnjilansku crkvu. U njoj se svake nedelje i praznicima služi liturgija. Ljudi iz tih okolnih srpskih sredina dolaze redovno na službu, tako da crkva nije nikada bez vernika“, kaže otac Zoran.
Hram je posle 1999. godine pretrpeo velika oštećenja, usled zemljotresa, ali i u martovskom nasilju 2004. godine. Obnovu je eparhija raško-prizrenska započela 2016. godine.
Ugrožena bezbednost vernika
Prvo je sređen krov koji je prokišnjavao. A sada je neophodno da se crkva sredi i iznutra, postala je nebezbedna.
„Unutrašnjost je u jako lošem stanju, opada malter odozgo sa zidova. Ugrožava bezbednost ljudi, vernika, može da se desi da na nekoga padne komad maltera, sa te visine može da bude ozbiljno povređen. Sada su u toku pripreme da se crkva obnovi i iznutra“, kaže otac Zoran.
Srce kuca u Gnjilanu
Aleksandar Arsić od 1966., od svoje šeste godine, živi u Novom Sadu, ali je srcem u gradu u kome je rođen i crkvi u kojoj je kršten. Sve radi da pomogne.
„To smatram
zavetom mojim precima, jer su i oni dosta učinili za tu crkvu, dede, pradede, prababe. Svi su bili donatori crkve Svetog Nikole. Moja porodica imala je mlin, ali i električnu centralu, snabdevala je celo Gnjilane strujom pre Drugog svetskog rata. Posle im je sve oduzeto. A ja sam osnovao
udruženje „Obnovimo crkvu u Gnjilanu“ ovde u Novom Sadu, uz blagoslov vladike Teodosija“, kaže nam Arsić.
Udruženje je učestvovalo u uređenju krova i fasade crkve. Od sredstava koja su prikupili obnovljena je i zvonara koja je lepa i grandiozna, kao i crkva. Sređena je spolja i iznutra.
„Stavli smo i mreže, da ne ulaze i uništavaju golubovi, sredili smo i stepenice, ali i parohijske domove. Ugradili smo i motore za kapije, to je lično moja donacija, moja i mog kuma, jer su u dvorište dolazili i Albanci koji su skrnavili našu crkvu“.
Poziv za sve da pomognu
Arsić dodaje da su sredili i osvetljenje, iz istog razloga. Sredili su i dvorište, jer je važno mesto okupljanja našeg naroda u ovom delu Kosova i Metohije.
„Ti ljudi koji žive tamo, žive dosta teško, od njih nema velike pomoći, ali pomažu oni iz okolnih srpskih sela, pomažu Gnjilanci koji su raseljeni u Beograd, Novi Sad, Niš, Kruševac. Pomažu i ljudi koji nisu nikada bili, koji nikada videli crkvu nisu. Sa svih strana, iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz inostranstva“, kaže Arsić.
Dodaje da se nada da će se svi uključiti i u obnovu zidova, jer crkva Svetog Nikole u Gnjilanu mnogo je više od hrama. Ona je centar sveta za ljude koji odolevaju svim pritiscima i ostaju na svome, na Kosovu i Metohiji.
