Кад је краљ Александар после ослобођења Косова у Првом Балканском рату посетио Гњилане, у дворишту цркве изговорио је чувене речи, „ни мањег места, ни лепше цркве“. Био је очаран лепотом храма Светог Николе. Ова црква је данас центар живота малобројних Срба у том месту, али и целог Косовског Поморавља. Треба им помоћ, да светињу обнове.
Ово нам прича гњилански парох Зоран Ковачевић и додаје:
Пре рата у Гњилану нас је живело 12 хиљада. Данас је остало свега 30 Срба. Држимо се заједно, око наше цркве“.
Рођен је у једном селу у околини. Након што је четири године служио у Грачаници, дошао је на своје, у Гњилане, у најлепши храм Косовског Поморавља из друге половине 19. века. Дели судбину Срба који су остали у самом граду.
„Имамо и петоро деце, две породице. Једна има троје, друга двоје. Живе у близини цркве, играју се у порти“, радосно истиче.
Поред цркве су амбуланта и школа, Срби углавном ту раде, а један број запослен је и у косовским институцијама. Сви раде, срећа, посао их још веже за град.
„Имали смо пар случајева, кад оду у пензију, људи одлазе у централну Србију, тамо где су купили куће, станове. Не виде перспективу ако и даље остану у граду окружени Албанцима, без слободе, без будућности за себе и своју децу. То је наша реалност, ту у самом граду“, каже свештеник.
Црква која све сабира
Има дана када је порта предивног храма у коме служи пуна живота, јер се у њој саберу Срби из околних села. Има их чак петнаест хиљада.
„Сви они су упућени на гњиланску цркву. У њој се сваке недеље и празницима служи литургија. Људи из тих околних српских средина долазе редовно на службу, тако да црква није никада без верника“, каже отац Зоран.
Храм је после 1999. године претрпео велика оштећења, услед земљотреса, али и у мартовском насиљу 2004. године. Обнову је епархија рашко-призренска започела 2016. године.
Угрожена безбедност верника
Прво је сређен кров који је прокишњавао. А сада је неопходно да се црква среди и изнутра, постала је небезбедна.
„Унутрашњост је у јако лошем стању, опада малтер одозго са зидова. Угрожава безбедност људи, верника, може да се деси да на некога падне комад малтера, са те висине може да буде озбиљно повређен. Сада су у току припреме да се црква обнови и изнутра“, каже отац Зоран.
Срце куца у Гњилану
Александар Арсић од 1966., од своје шесте године, живи у Новом Саду, али је срцем у граду у коме је рођен и цркви у којој је крштен. Све ради да помогне.
„То сматрам
заветом мојим прецима, јер су и они доста учинили за ту цркву, деде, прадеде, прабабе. Сви су били донатори цркве Светог Николе. Моја породица имала је млин, али и електричну централу, снабдевала је цело Гњилане струјом пре Другог светског рата. После им је све одузето. А ја сам основао
удружење „Обновимо цркву у Гњилану“ овде у Новом Саду, уз благослов владике Теодосија“, каже нам Арсић.
Удружење је учествовало у уређењу крова и фасаде цркве. Од средстава која су прикупили обновљена је и звонара која је лепа и грандиозна, као и црква. Сређена је споља и изнутра.
„Ставли смо и мреже, да не улазе и уништавају голубови, средили смо и степенице, али и парохијске домове. Уградили смо и моторе за капије, то је лично моја донација, моја и мог кума, јер су у двориште долазили и Албанци који су скрнавили нашу цркву“.
Позив за све да помогну
Арсић додаје да су средили и осветљење, из истог разлога. Средили су и двориште, јер је важно место окупљања нашег народа у овом делу Косова и Метохије.
„Ти људи који живе тамо, живе доста тешко, од њих нема велике помоћи, али помажу они из околних српских села, помажу Гњиланци који су расељени у Београд, Нови Сад, Ниш, Крушевац. Помажу и људи који нису никада били, који никада видели цркву нису. Са свих страна, из Србије, Црне Горе, Републике Српске и из иностранства“, каже Арсић.
Додаје да се нада да ће се сви укључити и у обнову зидова, јер црква Светог Николе у Гњилану много је више од храма. Она је центар света за људе који одолевају свим притисцима и остају на своме, на Косову и Метохији.
