Muzej pozorišne umetnosti Srbije obeležava 75 godina postojanja reprezentativnom izložbom koja donosi izbor eksponata iz matičnih zbirki i pregled rada ove kuće tokom protekle tri četvrtine veka.
Obeležavanje jubileja
Ovo je tek prvih 75 godina, proživeli smo ih dostojanstveno. Svi zajedno nastavljamo istim putem. Punih sedam i po decenija Muzej pozorišne umetnosti Srbije čuva, proučava i predstavlja dragoceno nasleđe srpskog teatra.
Od trenutka kada je 1950. godine osnovan, kao rezultat vizije i entuzijazma pozorišnih umetnika, teoretičara i kulturnih radnika, muzej je postao središnje mesto sećanja i identiteta naše scenske umetnosti.
Reprezentativna postavka koja donosi izbor eksponata iz zbirki ovog muzeja
Ovim rečima Vesna Burojević, direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, najavila je proteklih dana svetkovinu ove kuće kulture koja obeležava 75 godina postojanja. Tim povodom u zdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije otvorena je reprezentativna postavka koja donosi izbor eksponata iz zbirki ovog muzeja i predstavlja pregled rada ove kuće tokom protekle tri četvrtine veka.
Ekskluzivno, povodom muzejske svetkovine, poklonici umetnosti imaju priliku da vide i originalni pečatnjak Joakima Vujića koji datira iz prve polovine 19. veka. Pripadao je lično Joakimu Vujiću, koji se smatra ocem srpskog pozorišta. Autorke postavke su Mirjana Odavić i Jelica Stevanović.
Kroz svoje zbirke, izložbe, izdanja, digitalizaciju i edukativne programe Muzej pozorišne umetnosti Srbije se razvija u korak s vremenom, ali ostaje veran svojoj osnovnoj misiji: da neguje pamćenje pozorišta i oživi njegove priče za nove generacije.
Istorijat osnivanja muzeja
Prvu ideju o osnivanju pozorišnog muzeja dao je u svoje vreme, beleže pozorišni hroničari, jedan od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca Branislav Nušić, još 1901. godine, tokom svog upravljanja Narodnim pozorištem u Beogradu. U tu svrhu naručio je čak nekoliko portreta značajnih umetnika, od kojih su neki i realizovani. Nažalost, ova ideja nije ostvarena ni tada, a ni u nekoliko potonjih pokušaja.
Do konačnog osnivanja Muzeja pozorišne umetnosti Srbije dolazi u novembru 1950, ali nova institucija tek sledeće godine dobija privremene prostorije na mansardi zgrade Muzeja primenjene umetnosti u Ulici Vuka Karadžića broj 18, da bi se u septembru 1952. uselila u rekonstruisanu Božićevu kuću u kojoj se i danas nalazi.
Muzej je svečano otvorio glumac Dobrivoje Dobrica Milutinović 19. septembra 1953. Vremenom je građa narastala, pa shodno tome i potreba za stručnim osobljem, usled čega muzej počinje svoju dugotrajnu i još uvek neuspešnu borbu za dobijanje veće ili bar adekvatne dodatne zgrade, a izložbeni prostor u postojećoj se postepeno smanjuje kako bi omogućio smeštaj zbirkama.
Uloga muzeja u očuvanju pozorišne baštine
Muzej pozorišne umetnosti Srbije, po rečima muzejskog savetnika Jelice Stevanović, razlikuje se od svih ostalih umetničkih muzeja isto kao što se teatarska umetnost razlikuje od svih ostalih: samo umetničko delo, pozorišna predstava, efemerna je u punom značenju te reči i nemoguće ju je sačuvati.
– U novije vreme tehnološki izumi koji beleže audio-video zapise, omogućili su nam da se ovom cilju približimo, ali nikako i da ga dosegnemo jer: pozorišni čin postoji samo u direktnom kontaktu izvođača, glumca, pevača, igrača i publike, u istom vremenskom trenutku i u istom prostoru.
Stoga je zadatak Muzeja pozorišne umetnosti Srbije specifičan: umesto sakupljanja, čuvanja, proučavanja i prezentovanja samog umetničkog dela, ova ustanova baštini dragocenu građu koja se o tim delima i o svim njihovim stvaraocima može prikupiti i sačuvati, a koja predstavlja nepresušni izvor za proučavanje i rekonstruisanje svih aspekata najsloženije od svih umetnosti, priča Jelica Stevanović i dodaje:
Zbirke i građa
– Reč je o dramskim delima: rukopisima i štampanim tekstovima, „izvornim” i „rediteljskim knjigama”, notnim materijalima, scenografskim i kostimografskim skicama, plakatima i programima predstava, fotografijama pozorišnih zdanja…
Muzej čuva i likovna dela (slike i biste pozorišnih umetnika, makete, plakete i slično), raznovrsne memorijalne predmete, manji broj kompletnih kostima te kostimske i druge rekvizite, ličnih predmeta umetnika…
Među sekundarnim izvorima za proučavanje našeg pozorišta, izuzetno značajni su hemeroteka novinskih isečaka i bogata stručna biblioteka. U skladu sa vrstom građe koju muzej baštini, akcenat u radu sa javnošću je okrenut prevashodno ka naučnoistraživačkoj delatnosti, kojom se intenzivno bave i stručnjaci naše kuće.
