Nasilje među decom rastući društveni

U Srbiji, kao i širom regiona, nasilje među decom više nije samo „dečja stvar“ ili „školska svađa“. Ono je preraslo u ozbiljan društveni problem koji se širi brzinom koja zabrinjava stručnjake, roditelje i državu. Vršnjačko nasilje – fizičko, psihološko, verbalno, društveno isključivanje ili ono najopasnije, digitalno – postaje sve češće, sve grublje i sve mlađe. Deca koja bi trebalo da uče, igraju se i grade prijateljstva, sve češće jedna drugima nanose rane koje ostavljaju tragove za ceo život.Podaci su alarmantni. Prema istraživanjima UNICEF-a i domaćim studijama, gotovo polovina dece u Srbiji doživi neki oblik fizičkog ili psihološkog nasilja još u ranom uzrastu. U školama, svaki četvrti učenik prijavljuje problem sa vršnjacima koji ga maltretiraju. Psihološko nasilje – ismevanje, ogovaranje, pretnje i društveno isključivanje – pogađa preko 60 odsto dece u poslednjoj godini, dok se fizičko nasilje kreće oko 40–50 odsto. Sa širenjem pametnih telefona i društvenih mreža, pojavilo se i sajber-nasilje koje ne poznaje granice škole ni vremena – uvreda, širenje intimnih fotografija, organizovani napadi u grupama. Ono što počinje u školi, nastavlja se noću u telefonu i ostavlja žrtvu bez mesta gde može da se skloni.Zašto se ovo dešava baš sada? Uzroci su višestruki. Mnoga deca kopiraju modele ponašanja koje vide kod kuće – nasilno disciplinovanje, verbalne svađe ili tolerisanje agresije kao „normalnog“. Socijalne mreže pojačavaju efekat: laki pristup, anonimnost i želja za lajkovima pretvaraju obične tinejdžere u dželate. Pandemija je samo ubrzala proces – deca su izgubila socijalne veštine, empatiju i sposobnost rešavanja konflikata licem u lice. Umesto toga, naučila su da „rešavaju“ probleme blokiranjem, širenjem laži ili fizičkim obračunima kada se sretnu.Posledice su duboke i dugotrajne. Žrtve nose anksioznost, depresiju, nisko samopoštovanje i često sami postaju nasilnici – krug se zatvara. Roditelji se osećaju bespomoćno, nastavnici preopterećeno, a društvo plaća cenu u obliku generacije koja ne zna da komunicira bez agresije. U poslednjih nekoliko godina, Ministarstvo unutrašnjih poslova i prosvetne ustanove organizovale su hiljade radionica o prevenciji vršnjačkog nasilja, ali rezultati pokazuju da je potrebno mnogo više – sistemski, svakodnevno i od najranijeg uzrasta.Rešenje nije samo u kaznama. Potrebno je podići svest kod roditelja da je nasilje u kući najbolji „učitelj“ nasilja na ulici. Škole moraju da postanu mesta gde se empatija uči kao predmet, a ne samo matematika. Država treba da ojača Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece, da uvede obavezne programe emocionalne pismenosti i da medije obaveže da ne senzacionalizuju svaki incident. A pre svega – svako od nas, kao odrasla osoba, mora da prestane da zatvara oči kada čuje „to su deca, proći će“.Nasilje među decom nije „dečja igra“. To je ogledalo našeg društva. Ako želimo da sutra imamo zdraviju, saosećajniju i sigurniju Srbiju, moramo da počnemo danas – u svakoj školi, u svakoj kući, u svakom razgovoru. Jer deca neće prestati da budu nasilna dok mi odrasli ne prestanemo da to tolerišemo.