ZADIVLJENO gledajući u svod i zidove Hrama Svetog kralja Stefana Dečanskog u Borovu Naselju, u rodnom Vukovaru, prilikom krštenja u tek oslikanoj bogomolji, akademski slikar Nemanja Mrkšić (28), od pre nekoliko godina Novosađanin, bio je opčinjen onim što vidi. Očima je upijao svaki, i najmanji detalj. Zanimalo ga je kako se živopisi u crkvama radi, na koji način se određuju scene, gde se šta slika… Pitanja je bilo mnogo… Osim što je bio oduševljen lepotom freskopisa, istovremeno je osetio energiju koja isijava iz njega, iz boja, oblika dekoracija, kao i iz pogleda svetitelja.
Tada sam prvi put pomislio kako bi bilo lepo oslikati crkvu. Opčinile su me freske iz mog rodnog Vukovara – otkriva nam Nemanja na početku razgovora za „Novosti“.
I mladom umetniku, želja se i ostvarila. Još kao student novosadske Akademije umetnosti, gde se školovao posle završene Škole primenjenih umjetnosti i dizajna u Osijeku, na smeru slikarstvo, Mrkšić je uz profesora Vidoja Tucovića, koji predaje predmete Mozaik i mural i Ikona i freske, imao priliku i da uči o ikonama i ikonopisanju. Do sada je zajedno sa njim, oslikao nekoliko crkava i manastira u Srbiji.
Ikone i freske u Hramu prenosa moštiju Svetog Nikole u Bačkom Sokolcu, njihovih je ruku delo. Imao je priliku da oslikava manastir Svetog oca Nikolaja u Vranju, kao i crkvu Svetog Vasilija Ostroškog u Sirigu.
– Ikonopisanje kao grana umetnosti zahteva potpunu pripremljenost, i tehničku i duhovnu – kazuje nam mladi umetnik. – Proces izrade ikone mora da prati i poštuje određene kanone vizantijske umetnosti koji su postavljeni, i bez kojih ikona kao takva, ne može da funkcioniše. To danas najbolje možemo da vidimo na društvenim mrežama, gde svako sebi daje za pravo da ikonopiše, a većina njih nema razumevanja za proces izrade ikone, koji kreće od dobro postavljenog crteža, podslikavanja, slikanja, akcentovanja, da ne govorimo o pravoj pozlati koja zahteva savršeno pripremljenu podlogu.
Ističući da ne može da kaže da je negde bilo lakše ili teže ikonopisati, naš sagovornik kazuje da je to, jednostavno proces koji zahteva konstantan rad i usavršavanje. Tek tada konačan rezultat ne izostaje.
Foto: privatna arhiva
– Ako uložite ljubav u ono što radite, nijedna stvar nije preteška – uveren je Mrkšić. – Dok slikam ikone, bez obzira na to da li je reč o platnu, dasci ili zidovima i svodovima hramova, osećam se duhovno ispunjeno. To se rečima zaista ne može opisati. Ikonom se bavim poslednje četiri godine, i učenje i usavršavanje je neprekidno. Sa tehničke strane smatram da posedujem određeno slikarsko iskustvo, jer sam pre svega akademski slikar i bavim se tradicionalnim slikarstvom, figuracijom, što mi je mnogo olakšalo razumevanja ikone. Moje autorske slike sadrže i lični pečat, a kada je reč o ikonama, to je malo drugačije, prati se kanon, mada je opet, moguće i ubaciti malo sebe u taj predivni proces.
Na naše pitanje, ko mu je uzor u ikonopisanju, mladi umetnik kazuje da je teško nekoga izdvojiti jer su česte ikone nepoznatih autora. Ipak, izdvaja rusku školu ikonopisa, jer po njegovom mišljenju, Rusi slikaju veoma ozbiljno. Ne može a da ne pomene i prelepe hilandarske ikone iz 14. veka.
– Važno je poznavanje u smislu načina na koji se nešto radi, kao i gde se postavljaju svetitelji i određene scene u crkvama i manastirima – objašnjava nam Mrkšić.
Za master rad, mladi umetnik Mrkšić je na platnu dimenzija 180 sa 330 centimetara, naslikao delo nazvano „Dianina deca“. Predmet istraživanja tog rada jesu herojstvo i zalaganje Diane Budisavljević na spasavanju srpske dece sa Kozare tokom Drugog svetskog rata.
Ikone na Bogorodičinom drvetu
IKONE na platnu slikam betonskim, akrilnim bojama, jer mi tehnika dopušta ono što uljem nije moguće postići. Kada je reč o ikonama na dasci, inače zahtevnijem postupku počev od načina slikanja, tehnike i boje, do pozlate, slikam na lipovoj dasci, a za lipu se govori da Bogorodičino drvo. Ikona na takvoj dasci je poluuljana tehnika i zahteva vreme da se savlada, kao i sama tehnologija boja, jer se za vezivo koriste žumance i sirće – otkriva nam mladi ikonopisac.
– Čitajući istorijska dokumenta, njen dnevnik, izjave preživelih i drugo, uvideo sam da se ova problematika ponavlja kroz istoriju u raznim oblicima – kazuje mladi umetnik, napominjući da je već krajem osnovnih studija razmišljao o toj temi. – Ono što me najviše pogodilo za vreme istraživanja jeste upravo ta vrsta odnosa jednog živog bića prema drugom. Dodatno me je podstaklo na razvijanje ideje faktor spasenja, koji svaka osoba iščekuje kada se nađe u beznadežnoj situaciji. U stvaranju slike pomogao mi je film „Dnevnik Diane Budisavljević“, kao i nekoliko skica na kojima sam isprobavao boje, karakter dece, ekspresiju njihovih lica i poziciju u formatu. Želeo sam da stvorim osećaj melanholije, teskobe, hladnoće i straha.
