Najpre su pokušali da proglase nezavisnost 1987. godine od tadašnje SFR Jugoslavije, a drugi put 1991. godine, kada se selo proglasilo nezavisnom republikom samo 11 dana nakon što je Makedonija sama proglasila nezavisnost tokom raspada Jugoslavije. Danas je „Republika Vevčani“, sa svojom zastavom i valutom turistička atrakcija, za koju vam dobro dođe njihov pasoš, iako nije obavezan. Zbog svojih osobenosti mnogi upoređuju Vevčane sa San Marinom.
Na samo dvadesetak minuta vožnje od Struge ovo mesto, koje je svega šest kilometara udaljeno od granice sa Albanijom, puno je prirodnih lepota. Vevčanski izvori su, kažu, najlepša prirodna znamenitost ovog mesta i cele Severne Makedonije. Ima ih deset i raštrkani su po planini Jablanici koja se uzdiže nad selom. Brzaci krče put kroz šume i slivaju se u Vevčane prolazeći kraj kuća, sporednim i glavnim ulicama, ima ih svuda i stiče se utisak da celo mesto žubori. Glavni izvor je smešten u otvoru pećine, a nešto niže se nalazi nekoliko stalnih izvora, koji se podzemno spajaju sa glavnim.
Upravo su izvori i bili prvi povod da se pokaže buntovnički duh i to u vreme komunizma.
Naime, 1987. godine počeo je sukob meštana sa predstavnicima vlasti zbog izgradnje spornog vodovoda kojim bi se voda sa izvora preusmeravala u tada novo elitno turističko naselje Elen Kamen nedaleko od Struge, a navodno bi ovaj građevinski poduhvat ostavio Vevčane bez izvorske vode. U istoriji „Vevčanski slučaj“ opisuje se kao veliki protest koji je uticao na budućnost ovog malog mesta.
Na dan početka izgradnje Vodovoda 6. avgusta 1987. godine na stotine meštana, među kojima su bili žene i deca blokiralo je put do izvora držeći u ruci fotografiju nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita i transparente na kojima je pisalo „Život damo, vodu ne damo“.
Sledećeg dana policija je dobila naređenje da razbije proteste. U tim sukobima povređena su 23 civila i 10 policajaca, a više desetina žitelja Vevčana je uhapšeno.
Radovi na vodovodu su ubrzo nastavljeni, a ovaj događaj izazvao je veliku pažnju javnosti, s obzirom na to da se već tada u narodu osećala atmosfera nadolazećeg raspada i rata.
Foto: J.S.
Nije voda bila jedini problem. Vevčani nisu dozvolili ni iskorenjivanje tradicije, krštenja i venčanja u crkvama su se obavljala uprkos tadašnjim zabranama. Meštani čuvaju jedinstven dijalekt koji se ne može čuti nigde drugde u zemlji. Pored toga, svakog januara, selo je domaćin karnevala koji privlači hiljade posetilaca sa celog Balkana, a za koji tvrde da se održava 1.400 godina.
Foto: J.S.
U „Republiku Vevčani“ se ulazi kada se prođe kapija grada. Procedura nalaže da se pri ulasku gosti moraju javiti gradonačelniku, koji je ujedno i prvi čovek ove nepriznate države u državi, te se za simboličnih 50 denara dobija pasoš kojim se „slobodno krećete“ šarmantnim mestom koje pored izvora karakteriše i arhitektura, ali ga krasi i duhovni prostor čiji centar je saborna Crkva Sveti Nikola, gde se proslavljaju uskršnji i božićni praznici.
Foto: J.S.
Reporteri „Novosti“ su ovu „državu“ posetili tokom neradnog dana, tako da su bili prinuđeni da pasoš nabave „ispod tezge“ po ceni od 200 denara. Uz to se dobija i vevčanski novac koji ničemu ne služi osim što može biti neobičan suvenir. Postoje dve papirne novčanice – jedna od 2 ličnika na kojoj je oslikan manastir Sveti Jovan Bigorski i od 5 ličnika koju krasi lik Mihajla Pupina.
U Vevčanima se nalazi i spomen-kuća fizičara Mihajla Pupina, koji je jedno vreme živeo tu, kao i spomen-bista ispred „državne uprave“, to jest zgrade lokalne samouprave.
Prirodne lepote, zanimljiva istorija, karneval sa tradicijom dugom 1.400 godina koji se održava svakog januara, stalno insistiranje na nezavisnosti, učinile su da ovo mesto bude zanimljivo turistima koji ga poslednjih desetak godina posećuju sve intenzivnije.
Foto: J.S.
Kažu Vevčani u lokalnoj kafani da i dalje imaju „problema“ sa Vladom Severne Makedonije, ali da još uvek nije sazrelo za revoluciju, ta da „njihova država“ jeste simbol borbe i to će ostati jer buntovnički duh se ovde prenosi s kolena na koleno.
Drže do sebe
MEŠTANIMA nikada nije naporno da u lokalnim restoranima i kafićima gostima iznova objašnjavaju kako su oni poseban narod i kako u njihovoj državi niko ne može da menja običaje i tradiciju. Iako se sadašnji stanovnici ovog mesta uglavnom sa ponosom sećaju protesta „u vreme Tita“, upućeniji kažu da su Vevčani još za vreme Otomanskog carstva zadržali su svoju kulturu i veru, što nije bio slučaj sa okolinom.
