ЗАДИВЉЕНО гледајући у свод и зидове Храма Светог краља Стефана Дечанског у Борову Насељу, у родном Вуковару, приликом крштења у тек осликаној богомољи, академски сликар Немања Мркшић (28), од пре неколико година Новосађанин, био је опчињен оним што види. Очима је упијао сваки, и најмањи детаљ. Занимало га је како се живописи у црквама ради, на који начин се одређују сцене, где се шта слика… Питања је било много… Осим што је био одушевљен лепотом фрескописа, истовремено је осетио енергију која исијава из њега, из боја, облика декорација, као и из погледа светитеља.
Тада сам први пут помислио како би било лепо осликати цркву. Опчиниле су ме фреске из мог родног Вуковара – открива нам Немања на почетку разговора за „Новости“.
И младом уметнику, жеља се и остварила. Још као студент новосадске Академије уметности, где се школовао после завршене Школе примењених умјетности и дизајна у Осијеку, на смеру сликарство, Мркшић је уз професора Видоја Туцовића, који предаје предмете Мозаик и мурал и Икона и фреске, имао прилику и да учи о иконама и иконописању. До сада је заједно са њим, осликао неколико цркава и манастира у Србији.
Иконе и фреске у Храму преноса моштију Светог Николе у Бачком Соколцу, њихових је руку дело. Имао је прилику да осликава манастир Светог оца Николаја у Врању, као и цркву Светог Василија Острошког у Сиригу.
– Иконописање као грана уметности захтева потпуну припремљеност, и техничку и духовну – казује нам млади уметник. – Процес израде иконе мора да прати и поштује одређене каноне византијске уметности који су постављени, и без којих икона као таква, не може да функционише. То данас најбоље можемо да видимо на друштвеним мрежама, где свако себи даје за право да иконопише, а већина њих нема разумевања за процес израде иконе, који креће од добро постављеног цртежа, подсликавања, сликања, акцентовања, да не говоримо о правој позлати која захтева савршено припремљену подлогу.
Истичући да не може да каже да је негде било лакше или теже иконописати, наш саговорник казује да је то, једноставно процес који захтева константан рад и усавршавање. Тек тада коначан резултат не изостаје.
Фото: приватна архива
– Ако уложите љубав у оно што радите, ниједна ствар није претешка – уверен је Мркшић. – Док сликам иконе, без обзира на то да ли је реч о платну, дасци или зидовима и сводовима храмова, осећам се духовно испуњено. То се речима заиста не може описати. Иконом се бавим последње четири године, и учење и усавршавање је непрекидно. Са техничке стране сматрам да поседујем одређено сликарско искуство, јер сам пре свега академски сликар и бавим се традиционалним сликарством, фигурацијом, што ми је много олакшало разумевања иконе. Моје ауторске слике садрже и лични печат, а када је реч о иконама, то је мало другачије, прати се канон, мада је опет, могуће и убацити мало себе у тај предивни процес.
На наше питање, ко му је узор у иконописању, млади уметник казује да је тешко некога издвојити јер су честе иконе непознатих аутора. Ипак, издваја руску школу иконописа, јер по његовом мишљењу, Руси сликају веома озбиљно. Не може а да не помене и прелепе хиландарске иконе из 14. века.
– Важно је познавање у смислу начина на који се нешто ради, као и где се постављају светитељи и одређене сцене у црквама и манастирима – објашњава нам Мркшић.
За мастер рад, млади уметник Мркшић је на платну димензија 180 са 330 центиметара, насликао дело названо „Дианина деца“. Предмет истраживања тог рада јесу херојство и залагање Диане Будисављевић на спасавању српске деце са Козаре током Другог светског рата.
Иконе на Богородичином дрвету
ИКОНЕ на платну сликам бетонским, акрилним бојама, јер ми техника допушта оно што уљем није могуће постићи. Када је реч о иконама на дасци, иначе захтевнијем поступку почев од начина сликања, технике и боје, до позлате, сликам на липовој дасци, а за липу се говори да Богородичино дрво. Икона на таквој дасци је полууљана техника и захтева време да се савлада, као и сама технологија боја, јер се за везиво користе жуманце и сирће – открива нам млади иконописац.
– Читајући историјска документа, њен дневник, изјаве преживелих и друго, увидео сам да се ова проблематика понавља кроз историју у разним облицима – казује млади уметник, напомињући да је већ крајем основних студија размишљао о тој теми. – Оно што ме највише погодило за време истраживања јесте управо та врста односа једног живог бића према другом. Додатно ме је подстакло на развијање идеје фактор спасења, који свака особа ишчекује када се нађе у безнадежној ситуацији. У стварању слике помогао ми је филм „Дневник Диане Будисављевић“, као и неколико скица на којима сам испробавао боје, карактер деце, експресију њихових лица и позицију у формату. Желео сам да створим осећај меланхолије, тескобе, хладноће и страха.
