Te prelomne 1981. godine, Nebojša Pajkić i Miša Radivojević doneli su na velike ekrane lik Slobodana Miloševića kao „dečka koji obećava“ i prorekli istoriju perioda 1985-2000. Ovih dana otkrivamo da su Kovačević i Šijan godinu dana ranije u filmu „Ko to tamo peva“ važnu epizodnu ulogu dodelili učitelju Veselinu Miliću, koji je stradao u obračunima lokalnih kriminalnih grupa.
Nekih 47 godina kasnije čovek istog imena i prezimena postao je simbol za pomeranje granica tragedije u kojoj živimo, u još jednoj epizodi međusobnih obračuna domaćih klanova. Činjenica da načelnik javne bezbednosti direktno učestvuje u organizaciji ili zataškavanju ubistva jednog istaknutog kriminalca sa kojim je izgleda prethodno bio u poslovnim odnosima, nekako nam je postala normalna. Kao i to što niko ne podnosi ostavke. O tome je na perverzan način govorio i sam predsednik države, koji bi valjda trebalo da je najodgovorniji za instaliranje takvih kadrova.
Čini se da njega više nekako i ne tangira što se takve stvari pojavljuju u javnosti, niti kako će domaća javnost na to da reaguje. Ona faktički više i ne postoji. Postoje njegovi i Šolakovi mediji i skoro ništa između njih. I jedni i drugi daju interpretacije umesto činjenica i rade na dubinskoj polarizaciji i sukobljavanju, gde nema mesta za istinu. Ono što ga najviše zanima jeste kako da obezbeđuje strancima reket koji ga i dalje čini poželjnijim partnerom od „studenata“.
Sistemski problem
Tu su, međutim, ogromni problemi na sve strane. Sa Rusijom su operativni kontakti svedeni na nužni minimum, pokušaji da se približi Trampu završili su brojnim neuspesima, u Kinu nije pozvan zato što mu se mnogo raduju, već zato što je kinesko prisustvo ovde pod udarom, uključujući i suzbijanje njihove tehnologije nakon Vašingtonskog sporazuma itd.
Suštinski, jedina zemlja čiju značajnu podršku ima, bar za sada, jeste Izrael, sa kojim su njegovi odnosi mnogostruki i za višestruko korisni za drugu stranu. No, za razliku od Dodika, kome su jevrejske veze – uz određenu količinu para – pomogle da reši bar jedan deo problema sa Amerikancima, Vučić ni sa mnogo većim novcem ne uspeva to da uradi.
Sama priča sa Milićem, kao još jednim od saradnika koji se uskopistio i počeo da radi za sebe i neke druge gazde, verovatno će se završiti isto kao i sa ostalim bivšim saradnicima koji su krenuli tim putem. Kokeza, Jovičić, Nebojša iz Beograda, Dijana Hrkalović itd, morali su da prođu toplog zeca (neki i da odleže malo), zatim da se dozovu pameti, da plate ozbiljan reket, onda da za branioca uzmu onog dobrog poslanika-advokata, i na kraju da ostanu u sistemu kao vraćeni pod kontrolu.
Milić je naravno zanimljiv i zbog svog crnogorskog porekla i imao je važnu ulogu u vremenima pre 2018, kada su sa Podgoricom bili deo istog tima. Svi političari inače računaju na to da ljudi imaju kratko pamćenje i da reaguju samo na ono što im se trenutno podastire. Ima međutim onih koji pamte, pa se sećaju kako su ovi veliki instrumenti „srbovanja“ (Informer i Pink) u to doba imali svoja crnogorska izdanja koja su bila temelj Milove antisrpske i antiruske propagande i glavni promoteri crnogorskog pridruživanja NATO-u.
Razlaz Mandića i Kneževića
Otud je sada potpuno perverzna kvazinacionalistička kampanja Vučićevih medija usmerena na razaranje ojačalog srpskog bloka u Crnoj Gori. To je stvar koju treba objasniti. Izvanredno je, na primer, kada Informer objavi nešto o „obrazu srpskih političara u Crnoj Gori“ kao što je to uradio 21. maja, povodom prijema koji je Spajić organizovao u vezi dve decenije od referenduma.
Pođimo od činjenica. Krajem prošle godine desio se incident u Botunu povodom izgradnje lokalnog kolektora, kada je Milan Knežević otpočeo svoj novi politički angažman pobune protiv vlade i vlasti u kojoj učestvuje. Zatim je povukao svoje ministre i odbornike u Podgorici i izašao iz izvršne vlasti. U tome ga je pratio legendarni Dajko, koji takođe ima neke svoje odbornike.
Ceo ovaj proces, koji su, kao herojsko srbovanje i nedavanje vere za večeru, naveliko oglašavali Vučićevi mediji, povezan je sa, zasada neuspelim, Vučićevim nastojanjem da sruši vladu u Podgorici, ili da je bar oslabi, a zapravo, dugoročno, najviše da oslabi snagu srpske političke koalicije okupljene oko Andrije Mandića. Ovaj proces traje već pet meseci kampanjom koja se stalno drži otvorenom i koja navodno nastoji da oslabi Mandića kao izdajnika, a podigne Kneževića kao jedinog pravog srpskog lidera u Crnoj Gori.
Šta je zapravo posredi? Vučić je bio izuzetno nezadovoljan već kada je formirana sadašnja koalicija i kada je Mandić izabran za predsednika skupštine Crne Gore. Već tada je, naime, bilo dogovoreno da nakon godinu dana usledi blaga rekonstrukcija i da tada još četvoro ljudi iz srpske koalicije preuzme ministarska mesta. To se i desilo, tako da Srbi osim predsednika skupštine imaju i nekoliko ministara i potpredsednika Vlade, što je uz određena mesta u Elektroprivredi, prosveti i drugim institucijama, postepeno pojačalo njihovu moć i značaj.
Što je najvažnije, biti Srbin ne znači više da ne možete da dobijete posao u državnom sistemu i da morate da se plašite vlasti. To je ozbiljan napredak i uspeh tamošnje srpske strukture.
Međutim, to našem vrlom predsedniku ne odgovora. Njemu je inicijalna ideja bila da srpsku političku organizaciju u Crnoj Gori svede na nivo „Srpske liste“ na Kosmetu, dakle na ekipu ubogih, od njega potpuno zavisnih mučenika koji će ponavljati „Aco Srbine“ i raditi sve što on kaže u svakom trenutku. I najvažnije, da ostanu van državnih institucija, slabi i nikakvi, kako bi on onda mogao da prodaje priču o ugroženosti i da predstavljanjem sebe kao njihovog zaštitnika diže rejting kod kuće.
Šta su razlozi?
Ovi ljudi su, naravno, daleko pametniji od toga, te su odavno krenuli, u nimalo lakim uslovima, da se emancipuju od njega i da grade ozbiljnu, samoodrživu političku i društvenu infrastrukturu, pa i da prave određene međunarodne proboje. Sve to zajedno je dovelo do stabilnog rasta koalicije koja je pre Vučićeve intervencije bila na putu ka 30 odsto podrške.
Dakle, pošto su izbori najavljeni za leto sledeće godine, očekivalo se da sa takvim stabilnim rastom podrške i očekivanim padom Spajićevog PES-a na petnaestak odsto, Srbi konačno dođu u situaciju da legitimno mogu da uzmu mesto premijera i formiraju vladu u kojoj bi bili odlučujući faktor.
U međuvremenu je zvanični Beograd već naneo štetu po nizu pitanja srpskom faktoru u Crnoj Gori. Najveća je verovatno podela Srba u Budvi, kojoj je ozbiljno kumovao, što se na kraju završilo povratkom DPS-a u vlast. No, ovo aktiviranje Kneževića je dodatni pokušaj cepanja srpske koalicije i slabljenja Mandićeve liste pred izbore sledeće godine. Postavlja se pitanje razloga zbog kojih Vučić to radi.
Jedna hipoteza govori o ličnoj pizmi. Taj čovek ne trpi da ima ljudski kooperativni odnos sa bilo kim. Dakle činjenica da su se lideri Srba u CG otrgli njegovim pokušajima da od njih napravi ono na šta mu liče poslanici u našem parlamentu, bila bi možda dovoljna da to shvati lično i da počne da im se sveti time što će da im pocepa listu.
Mislim da ovo nije dovoljno, i da priču pre svega treba posmatrati iz trgovačke perspektive kojoj je sklon. Jedna hipoteza je da pokušava da izvuče iz koalicije ono što još uvek može direktno da kontroliše, da njih podigne preko svojih medija i da time ostane nekakav faktor koji može da utiče na crnogorsku politiku. Slično kao što preko raznih faktora to pokušava da radi u Republici Srpskoj, zbog čega su, recimo, odnosi sa Dodikom napeti.
No, čini mi se da je u pitanju nešto još ozbiljnije. Srpski faktor u okolnim zemljama, a pre svega u Srpskoj i Crnoj Gori, za njega je važan štih u ukupnom sistemu trgovine sa strancima u nastojanjima da ostane na vlasti. Otud je vrlo moguća hipoteza da on radi na podrivanju snage Srba u Crnoj Gori da bi za račun potreba Zapada oslabio mogućnosti Srba da budu glavni faktor u vladi posle sledećih izbora.
Naime poslednja stvar koju bi Nemci, Englezi, Hrvati i ostali naši prijatelji voleli da vide, jeste vlada sa Andrijom Mandićem na čelu, u vreme kad je bar kod jednog dela njih oživela ideja da Crnu Goru stvarno prime u EU kako bi, koliko toliko, održali ozbiljnost ideje o priključenju ovog prostora Briselu, u šta ljudi ovde sve manje veruju. Dakle ideja da Andrija Mandić bude predsednik vladee koja potencijalno uvodi Crnu Goru u Evropsku uniju je najgora noćna mora za sve u EU. Mogućnost da se to spreči je nešto sa čim Vučić može ozbiljno da trguje i da sebi kupi još malo vremena u trenutku kad se ceo društveni sistem u Srbiji duboko trese.
U Podgorici sve to dobro razumeju. Otud je osnovni zadatak Mandića da minimizuje štetu koju mu ovakve instrukcije Beograda prema Kneževiću nanose, a zadatak Vlade, pa i duhovnih faktora je da spreče Vučića da im nanosi veću štetu i da Srbe koristi kao monetu u potkusurivanju sa globalnim centrima moći.
Miša Đurković, direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma za Novi Standard
