Miloš Savčić je rođen u Svilajncu, osnovnu školu je završio u svom rodnom gradu, srednju školu u Beogradu, a zatim se seli u Minhen gde pohađa „Visoku tehničku školu“- gde počinje njegov bogat razvojni put. Nakon završetka svog školovanja, dobija posao na železnici, ali nije mogao da radi puno radno vreme nego kao ugovorac, jer je bio strani državljanin.
Ubrzo su njegov talenat i rad „isplivali“ na površinu, počeo je da projektuje pruge u Bavarskoj regiji i zabeležio vrhunske rezultate, jer su vozovi koji su prolazili tim prugama, razvijali najveću brzinu od svih u Evropi. Međutim, srce ga je vuklo da se vrati u rodni kraj, te se nastanjuje u Beogradu.
„Osnivanje inženjersko-arhitektonske kancelarije“
Nakon dolaska u Beograd, Miloš Savčić je osnovao inženjersko-arhitektonsku kancelariju i odmah počeo da se ističe svojim inovacijama. Jedna od njih je bila armirani beton. Mnogi su bili skeptici smatrajući da će to da se sruši, međutim, Savčić je išao po svome, a rezultati su bili izvanredni. Ovo su samo neke od građevina za koje je on zaslužan: zgrada u Karađorđevoj br. 59, u Balkanskoj br. 14, Cara Dušana br. 21, u Kralja Marka br.1, zgrada „Klasne lutrije“, Palata Joce Šapčina, Terazije br. 7. On je bio vlasnik cele neparne strane u „Knez Mihailovoj“.
Izgradnja najmodernije mesnice u Srbiji
1906. godine, Srbija i Austrougarska ušle su u carinski rat, za koji je Srbija bila odlično pripremljena. Naime, tih godina, najvažnija grana srpske privrede je bila stočarstvo, odnosno izvoz svinja na zapad, pre svega u Austrougarsku. Austrugarska je „udarila“ embargo Srbiji na izvoz, međutim, Miloš Savčić je pre toga izgradio klanicu po najmodernijim standardima toga doba i ušao spreman u ovaj sukob.
Srbija je počela da prerađuje meso i sprema gotove mesne prerađivine koje su se izvozile širom Evrope i na taj način nadmudri Autrougarsku u carinskom ratu. Ovaj fenomenalni vizionar, izgradio je stanove, škole, knjižare i bolnicu za svoje zaposlene i njihovu decu.
Osnivanje „Prometne Banke Beograd“
Iako je bio jedan od njenih osnivača, Savčić tek sa 35 godina dolazi na čelo Prometne Banke i od tada počinje njen procvat. Svoju banku, koristio je kao polugu ulaganja u industriju, umesto u zanatstvo i trgovinu. Srbija je tada izvozila sirovine, a uvozila gotove proizvode koji su napravljeni od tih sirovina, slično kao u današnje vreme. Vođen željom da od Srbije napravi modernu državu, sledeći korak Miloša Savčića bio je otvaranje strugare kojoj je dao naziv “ Parna Strugara Prometne Banke“. Tako je naša zemlja počela po prvi put da izvozi daske.
On je kupio šumu na Tari koja je bila jako nepristupačna, tako da je sledeći potez bio gradnja žičare. Napravio je žičaru koja je bila visine 800 metara koja je prevozila drva težine čak i do 12 tona. Probušio je dva tunela kroz planinu i tu provukao žičaru, tako da je ovo bio novitet u svetu inženjerstva. Iako su skoro svi bili skeptici, on je uspeo u svojoj nameri zahvaljujući nesalomivom preduzetničkom duhu.
Još neki od projekata „Prometne Banke“ i Miloša Savčića su bila plovna vozila koja su eksploatisala pesak iz dveju beogradskih reka i kamioni koji su prevozili taj pesak, tako da je Srbija mogla da se gradi i razvija od gradivnog materijala koji se proizvede u našoj zemlji.
„Projekat kojim se Miloš Savčić najviše ponosio“
Pruga Niš-Zaječar je projekat koji je ostavio posebno mesto u srcu našeg inovatora. Imala 30 tunela i 20 mostova, a takođe i orgoman strateški značaj, jer je spajala Niš sa Dunavom, a na taj način i sa Rusijom. Ubrzo je pokrenuo i projekat „Ribarska banja“ i od jednog zapuštenog mesta napravio banju po evropskim standardima. Posebno su se isticale „Vila Srbija“, „Vila Hercegovina“ i „Vila Dalmacija“ koje su odlikovale hladna i topla kupatila.
Šetajući se trasom u okolini pruge, nedaleko od Ribarske banje, primetio je da tu postoje bogata nalazišta ruda i počeo da zakupljuje rudnike od države. Imao je 60 rudnika, između ostalog je bio i vlasnik rudnika „Trepča“ ,a napravio je i termoelektranu „Miloš Obilić“ u čijoj je blizini, kao i u blizini svoje klanice, podigao stambene zgrade, škole, bolnice i knjižare za svoje zaposlene. U tom trenutku, zapošljavao je oko 50.000 ljudi i bio u top 10 najbogatijih ljudi u Evropi. Takođe je napravio industriju za proizvodnju vagona i mostova čelične konstrukcije.
Miloš Savčić-gradonačelnik Beograda
Zajedno sa Jovanom Cvijićem osnovao je međunarodno „telo“ koje se nazivalo „Društvo naroda i religije naroda“ koje je imalo tendenciju da smiri tenzije ako dođe do eskalacije oružanih sukoba. Osnovao je „Beočinsku cementaru“, „Valjaonicu limova“ u Zemunu, a učestvovao je i u osnivanju fabrike „Sartid“, što ga čini najsvestranijim preduzetnikom ikada na ovim prostorima. 6. Januara 1929. godine, Kralj Aleksandar je Miloša Savčića postavio na mesto gradonačelnika Beograda koji je rešio sve finansijske poteškoće grada od svojih novčanih sredstava.
Sledeći korak je bio usmeren ka pravljenju „Elektrocentrale Beograd“, kako bi ceo grad mogao da ima struju. Reorganizovao je gradsku upravu, izgradio vodovod i kanalizaciju koja se i danas koristi, a odlikuju je ogromni kanali i hodnici. Otkupio je vinograde koji su bili na mestu gde je sada Dedinje i počeo da zida kuće za sebe i svoju porodicu. Preminuo je 1941. godine, kada je rat krenuo da zahvata područje naše zemlje.
Posle drugog svetskog rata rata, u njegovoj kući je boravio Josip Broz Tito, koji je srušio „Energanu“ i napravio „Kuću cveća“ u kojoj je bio sahranjen. Bogatstvo Miloša Savčića je tokom vremena komunizma „rasuto“ na više strana, a njegovi naslednici se i dalje sude sa državom zbog prava na celokupnu njegovu imovinu. Međutim, proces je jako spor i težak uprkos „Zakonu o Restituciji“.
