Милош Савчић је рођен у Свилајнцу, основну школу је завршио у свом родном граду, средњу школу у Београду, а затим се сели у Минхен где похађа „Високу техничку школу“- где почиње његов богат развојни пут. Након завршетка свог школовања, добија посао на железници, али није могао да ради пуно радно време него као уговорац, јер је био страни држављанин.
Убрзо су његов таленат и рад „испливали“ на површину, почео је да пројектује пруге у Баварској регији и забележио врхунске резултате, јер су возови који су пролазили тим пругама, развијали највећу брзину од свих у Европи. Међутим, срце га је вукло да се врати у родни крај, те се настањује у Београду.
„Оснивање инжењерско-архитектонске канцеларије“
Након доласка у Београд, Милош Савчић је основао инжењерско-архитектонску канцеларију и одмах почео да се истиче својим иновацијама. Једна од њих је била армирани бетон. Многи су били скептици сматрајући да ће то да се сруши, међутим, Савчић је ишао по своме, а резултати су били изванредни. Ово су само неке од грађевина за које је он заслужан: зграда у Карађорђевој бр. 59, у Балканској бр. 14, Цара Душана бр. 21, у Краља Марка бр.1, зграда „Класне лутрије“, Палата Јоце Шапчина, Теразије бр. 7. Он је био власник целе непарне стране у „Кнез Михаиловој“.
Изградња најмодерније меснице у Србији
1906. године, Србија и Аустроугарска ушле су у царински рат, за који је Србија била одлично припремљена. Наиме, тих година, најважнија грана српске привреде је била сточарство, односно извоз свиња на запад, пре свега у Аустроугарску. Аустругарска је „ударила“ ембарго Србији на извоз, међутим, Милош Савчић је пре тога изградио кланицу по најмодернијим стандардима тога доба и ушао спреман у овај сукоб.
Србија је почела да прерађује месо и спрема готове месне прерађивине које су се извозиле широм Европе и на тај начин надмудри Аутроугарску у царинском рату. Овај феноменални визионар, изградио је станове, школе, књижаре и болницу за своје запослене и њихову децу.
Оснивање „Прометне Банке Београд“
Иако је био један од њених оснивача, Савчић тек са 35 година долази на чело Прометне Банке и од тада почиње њен процват. Своју банку, користио је као полугу улагања у индустрију, уместо у занатство и трговину. Србија је тада извозила сировине, а увозила готове производе који су направљени од тих сировина, слично као у данашње време. Вођен жељом да од Србије направи модерну државу, следећи корак Милоша Савчића био је отварање стругаре којој је дао назив “ Парна Стругара Прометне Банке“. Тако је наша земља почела по први пут да извози даске.
Он је купио шуму на Тари која је била јако неприступачна, тако да је следећи потез био градња жичаре. Направио је жичару која је била висине 800 метара која је превозила дрва тежине чак и до 12 тона. Пробушио је два тунела кроз планину и ту провукао жичару, тако да је ово био новитет у свету инжењерства. Иако су скоро сви били скептици, он је успео у својој намери захваљујући несаломивом предузетничком духу.
Још неки од пројеката „Прометне Банке“ и Милоша Савчића су била пловна возила која су експлоатисала песак из двеју београдских река и камиони који су превозили тај песак, тако да је Србија могла да се гради и развија од градивног материјала који се произведе у нашој земљи.
„Пројекат којим се Милош Савчић највише поносио“
Пруга Ниш-Зајечар је пројекат који је оставио посебно место у срцу нашег иноватора. Имала 30 тунела и 20 мостова, а такође и оргоман стратешки значај, јер је спајала Ниш са Дунавом, а на тај начин и са Русијом. Убрзо је покренуо и пројекат „Рибарска бања“ и од једног запуштеног места направио бању по европским стандардима. Посебно су се истицале „Вила Србија“, „Вила Херцеговина“ и „Вила Далмација“ које су одликовале хладна и топла купатила.
Шетајући се трасом у околини пруге, недалеко од Рибарске бање, приметио је да ту постоје богата налазишта руда и почео да закупљује руднике од државе. Имао је 60 рудника, између осталог је био и власник рудника „Трепча“ ,а направио је и термоелектрану „Милош Обилић“ у чијој је близини, као и у близини своје кланице, подигао стамбене зграде, школе, болнице и књижаре за своје запослене. У том тренутку, запошљавао је око 50.000 људи и био у топ 10 најбогатијих људи у Европи. Такође је направио индустрију за производњу вагона и мостова челичне конструкције.
Милош Савчић-градоначелник Београда
Заједно са Јованом Цвијићем основао је међународно „тело“ које се називало „Друштво народа и религије народа“ које је имало тенденцију да смири тензије ако дође до ескалације оружаних сукоба. Основао је „Беочинску цементару“, „Ваљаоницу лимова“ у Земуну, а учествовао је и у оснивању фабрике „Сартид“, што га чини најсвестранијим предузетником икада на овим просторима. 6. Јануара 1929. године, Краљ Александар је Милоша Савчића поставио на место градоначелника Београда који је решио све финансијске потешкоће града од својих новчаних средстава.
Следећи корак је био усмерен ка прављењу „Електроцентрале Београд“, како би цео град могао да има струју. Реорганизовао је градску управу, изградио водовод и канализацију која се и данас користи, а одликују је огромни канали и ходници. Откупио је винограде који су били на месту где је сада Дедиње и почео да зида куће за себе и своју породицу. Преминуо је 1941. године, када је рат кренуо да захвата подручје наше земље.
После другог светског рата рата, у његовој кући је боравио Јосип Броз Тито, који је срушио „Енергану“ и направио „Кућу цвећа“ у којој је био сахрањен. Богатство Милоша Савчића је током времена комунизма „расуто“ на више страна, а његови наследници се и даље суде са државом због права на целокупну његову имовину. Међутим, процес је јако спор и тежак упркос „Закону о Реституцији“.
