Platforme su odlične za promociju svake vrste projekcija i odbrana ličnog identiteta, i pumpanja ega. Nažalost i stvaranje sekti istomišljenika koje onda potvrđuju fantazme.
Društvene mreže zaista imaju veliku primenu u povezivanju ljudi i razmeni mišljenja. Međutim, usled društvenih promena koje ljude guraju u onu autentičnost o kojoj sam već pisao, one su zaista otvorile prostor da svako govori šta god želi bez ikakvih argumenata, i da za to stekne publiku.
Zapravo, društvene mreže su dovele do proizvodnje neke vrste stabilizacije mentalnih procesa ljudima koji nisu mentalno dobro, baš zato što su pronašli zajednicu u kojoj mogu da učestvuju i da ta zajednica njima pruži osećaj stabilnosti.
Tako su se društvene mreže pretvorile u plejadu različitih ideja i stavova koji utemeljenje mogu imati samo u kapacitetu mašte i fantazma onoga koji ih je izrekao. Njima nije potrebna provera, nego publika i istomišljenici.
Pošto sve manje čujemo druge a više sebe, onda i ne koristimo društvene mreže kako bismo sa nekim razmenili mišljenja, već kako bismo nekoga ubedili da smo mi u pravu.
Pogledajte samo kako izgledaju rasprave na društvenim mrežama. Kvalitet tih rasprava uopšte nema preterano veze sa tim da li je onaj koji piše obrazovan ili ne, već koliko idealnu sliku sebe mora da sačuva. Čim vidite da neko deluje ekstremno “pogođeno” u raspravama, to već govori o tome koliko je tu identitet nestabilan, a publika potrebna. Da identitet nije toliko nestabilan, ne bi morao da se brani po svaku cenu, i to iskazivanjem mržnje prema sagovorniku.
Te rasprave uglavnom pokazuju mržnju, sa jedne, a sa druge strane, potpuno nepoznavanje pravila razgovora i rasprave.
Zanimljivo je koliko ljudi nisu u stanju da u raspravama ne dovode u pitanje svoj stav, a tuđi napadaju ne u formi stava, već tako što napadaju ličnost sagovornika i omalovažavaju ga.
Tragično je koliko se u tim raspravama krše osnovna načela logike, što samo ukazuje na to koliko je od životne važnosti pobeda ili poraz u datom poduhvatu.
Zanimljivo je koliko ljudi nisu u stanju da u raspravama ne dovode u pitanje svoj stav, a tuđi napadaju ne u formi stava, već tako što napadaju ličnost sagovornika i omalovažavaju ga. Obično rasprave izgledaju u formi monologa i svode se na tri glavne rečenice. Ljudi ne razumeju da je dijalog rasprava u formi razmene argumenata. Za razliku od toga, ove rečenice su ili u formi: “ti nemaš pojma, nije ni čudo što tako misliš”, ili u formi “ne slažem se, zato što mislim drugačije”, što je zapravo drugi način da ti kaže “ja sam navikao da mislim drugačije, stoga ti nemaš pojma i ne želim da razmotrim drugačiju perspektivu pošto me to životno ugrožava”.
Međutim, najzanimljiviji su oni koji nude argumente koji nemaju veze sa onime o čemu se raspravlja, poput izjava: “ovo je dokaz da ti želiš to i to, dakle, ti nas mrziš”. Sve ove rasprave zapravo nisu rasprave, već klasični monolozi kojima su ljudi sve skloniji pošto žive sve više u svojim svetovima, a sve manje uzimaju u obzir i tuđe.
Pošto im je samopoštovanje ugroženo, jedino ga mogu odbraniti ekstremnom odbranom svakog svog stava i napadom na bilo koga ko ima suprotan. Ovo “pumpanje” narcisizma u javnoj sferi kojoj društvene mreže doprinose, na najbolji način ugrožava same temelje društva.
Ovakvo rezonovanje, ovakav uspon narcisizma, zavisti i grandioznosti dovodi do sloma svih društvenih institucija pošto dovodi do sloma obrazovanja i institucije poverenja, urušava kritičku misao i ogoljava (posebno kod nas) obrazovanje koje se svodilo na ponavljanje naučenog napamet.
Ovakve rasprave onda stvaraju još veći jaz između ljudi, ali i jaz između ljudi i obrazovanja, te to uništenje institucija prvo kreće odatle. Dozvoljeno je da misliš šta želiš, iako o tome ne znaš ništa. Uvek postoji još neko na internetu ko misli kao ti, a možda ima i čitav Jutjub kanal posvećen tome da dokaže da je tvoj fantazam stvaran.
Zbog onog korišćenja pojma autentičnog o kojem sam govorio, ljudi više ne grade sebe kroz odnose, kroz odnos sa sobom, kroz odnos sa knjigom i kritičkom misli, već se grade kroz argumentaciju koja proizilazi iz njihovog fragilnog ega. Ova argumentacija se svodi na logički oblik: “ja osećam da je X ispravno, te mora biti da sam u pravu i svi koji misle suprotno moraju da zaćute”. Ta ideja da je autentično sve ono što ja osećam jeste i dovela do društva gde više niko ne čuje nikoga sem svojih projekcija, pa se to onda prenosi na sve sfere ljudskog iskustva.
Veze nam se završavaju kada prestanemo da osećamo ona prvobitna osećanja iz perioda kada još nismo upoznali osobu, prijateljstva nam se završavaju onda kada više ne mislimo isto, i ni u jednom trenutku se ne zapitamo da li je to zaista autentičnost ili odbrana sopstvenih projekcija?
Društvene mreže su zaista odlične za promociju svake vrste projekcija i odbrana ličnog identiteta, i pumpanja ega. Nažalost, sve je manje tu ljudi koji žele nešto da nauče u dijalogu jedni sa drugima, već koriste platforme za monolog i stvaranje sekti istomišljenika koje onda potvrđuju njihove fantazme.
Tu dolazi do sloma institucije dijaloga, kritičkog mišljenja, zdravog samopoštovanja, pošto nam je svačije mišljenje preteće. Zato i nema poverenja ka drugima niti ka naučnim stavovima, pošto se sve što je suprotno mom mišljenju tretira kao udarac na moj ego.
Tu dolazi do sloma institucije dijaloga, kritičkog mišljenja, zdravog samopoštovanja, pošto nam je svačije mišljenje preteće. Zato i nema poverenja ka drugima niti ka naučnim stavovima, pošto se sve što je suprotno mom mišljenju tretira kao udarac na moj ego.
Nauka se onda tretira ili kao laž na koju moramo udariti svim silama, ili kao mitološko biće, entitet za sebe, „nauka“ kojoj treba da prinosimo žrtve bez ikakvog preispitivanja i kritičke misli.
Ova podela sveta na crno i belo prilično plaši, pošto nas može uvući u stanje opšteg haosa u kojem ćemo imati stanovništvo koje ne veruje bilo čemu što ima veze sa naukom, i naučnike koji veruju svemu što pročitaju, bez ikakve želje da pročitaju istraživanje, vide kako je rađeno, sprovedu sopstveno, itd.
Nažalost, i jedni i drugi onda postaju ljudi bez kritičke misli. Postaju površni. Povezivanje sa drugima, na nominalnom nivou, nije dovelo do razgovora, već je ogolilo to koliko nam je loše samima sa sobom i koliko nam je fragilan ego. Fragilan ego se zatim leči željom za poništavanjem drugoga, željom za omalovažavanjem i svim mogućim projekcijama na koje mislimo da imamo pravo.
Šteta je što nam niko nije objasnio da je pravo na sopstveno mišljenje različito od ponašanja, pošto ponašanje može biti opasno i po druge ljude. Nečiji fantazmi mogu da ugroze druge. Međutim, zašto to rade? Zato što onda imaju plejadu obožavalaca i krajno se osećaju važno i bitno, a to vam sve govori o društvu u kojem živimo.
Autor: Milan Damjanac
