Iran i Rusija su dva velika gubitnika nakon svrgavanja predsednika Sirije Bašara el-Asada od strane sunitskih islamističkih grupa povezanih sa Al-Kaidom. Asad je u poslednjem trenutku pobegao nakon što je izdao naređenje da se vlast mirno preda. Najverovatnije se nalazi u Rusiji. U svakom slučaju, njegov povratak nazad i poništavanje islamističkog preuzimanja vlasti u Siriji je u potpunosti van domašaja.
Arapske „zalivske“ oligarhije strepe zbog uspona varijante političkog islama koja bi i njima mogla predstavljati egzistencijalni izazov. Nije iznenađujuće što su se okrenule ka Iranu, koga vide kao faktor regionalne stabilnosti, odgovarajući na poziv Teherana da se države regiona ujedine i zajednički suprotstave izazovu „takfirskih“ grupa (naziv za Al-Kaidu i Islamsku državu u iranskom narativu).
Izrael i Turska, koji imaju od ranije uspostavljene veze sa grupama povezanim sa Al-Kaidom, su najveći pobednici. Obe zemlje su dobro pozicionirane da projektuju moć u Siriji i obezbede svoje sfere uticaja na teritoriji te zemlje. Turska je zatražila da Sirija pripada isključivo sirijskom narodu – što je prikriveni poziv na povlačenje stranih vojnih snaga (ruskih, američkih i iranskih).
Strah od ekstremizma
Isto tako, Bajdenova administracija može biti zadovoljna činjenicom da ruska vojna prisutnost od sada neće ostati nekontrolisana, dok se Moskva suočava sa nepovoljnom situacijom dramatičnog gubitka uticaja u blizini svojih vojnih baza u zapadnoj sirijskoj provinciji Latakija.
Nesumnjivo je da će odlazeća administracija u Vašingtonu biti posredno zadovoljna što će i Trampov tim morati da se suoči sa produženom nestabilnošću i neizvesnostima na Bliskom istoku, naftom bogatom regionu koji generiše petrodolare – osnovni stub zapadnog bankarskog sistema, posebno američkog dolara. Ovaj aspekt je od suštinskog značaja za ideju „Amerike na prvom mestu“ u spoljnoj politici nove administracije.
Svakako, ako zagrebemo ispod površine šire slike, naći ćemo nekoliko „podnarativa“ od kojih su neki u suprotnosti sa dominantnim narativom. Pre svega, ponovljeni pozivi koje zajednički upućuju grupa iz Astane (Moskva, Teheran i Ankara) i regionalne prestonice, za unutarsirijski dijalog koji bi vodio rešenju kroz pregovore, su skoro neverovatni.
To proizlazi iz primarnog straha od pojave ekstremističke varijante političkog islama sa kojom se region nikada ranije nije susreo u svojoj istoriji. Sigurno je da trenutna međunarodna klima gotovo isključuje bilo kakve izglede za takav, unutarsirijski „dijalog“ u predvidivoj budućnosti. Naprotiv, ceo region će verovatno biti uzdrman potresima koji dolaze iz Sirije.
Sjedinjene Države sigurno zadovoljno posmatraju promenu režima u Damasku i nastaviće sa naporima usmerenim ka zatvaranju ruskih baza u Siriji. Oni su izrazili nameru da nastave okupaciju Sirije, što je vrlo važno ako žele da preoblikuju region u skladu sa svojim geopolitičkim interesima.
Drugo, Turska ima posebne interese u Siriji u vezi sa kurdskim pitanjem. Slabljenje sirijske države, posebno budućeg bezbednosnog aparata u Damasku, prvi put pruža Turskoj slobodu delovanja u severnim pograničnim provincijama gde operišu kurdske separatističke grupe. Prisustvo turske vojske i obaveštajnih službi u Siriji će se značajno proširiti.
Treba reći da turska okupacija sirijske teritorije može poprimiti trajni karakter, a čak je i kvazi-aneksija tih regiona u domenu mogućeg. Bez ikakve sumnje, Lozanski sporazum (1923), koji Turska doživljava kao nacionalno poniženje, upravo je „istekao“, i došao je trenutak za obračun radi povratka osmanske slave. Sadašnje tursko rukovodstvo posvećeno je geostrategiji neoosmanizma.
Shodno navedenom, verovatno su na kocki suverenitet i teritorijalni integritet Sirije, a u obzir dolazi i raspad države. Prema izveštajima, izraelski tenkovi su prešli granicu na jug Sirije. Nesumnjivo je da Izrael teži da preuzme mnogo više od sirijske teritorije izvan Golanske visoravni. Napravljen je ogroman korak u ostvaenju sna o „Velikom Izraelu“.
Sledeći cilj je Liban, koji Izrael neizostavno teži da kontroliše ako želi da bude dominantna regionalna sila u Levantu i uticajan akter u politici istočnog Mediterana.
Prema izraelskim medijima, Tel Aviv ima direktne kontakte sa islamističkim grupama koje deluju na jugu Sirije. Nije tajna da je izraelska vojska više od jedne decenije bila mentor tim grupama.
Krnja država
Tako se, u najboljem slučaju, može očekivati krnja Sirija, ostatak ostataka države, uz nastavak mešanja spoljnih sila u velikom obimu. U najgorem scenariju, turski revanšizam i izraelska agresija, zajedno sa američkom okupacijom istočne Sirije i slabom centralnom vlašću u Damasku, mogli bi dovesti do toga da zemlja u svom sadašnjem obliku, osnovana 1946. godine, u potpunosti nestane sa mape Bliskog istoka.
Zapravo, zalivske zemlje i Egipat imaju razloga za brigu zbog mogućnosti pojave „Arapskog proleća 2.0“ – u kojem bi oligarhije bile svrgnute i zamenjene domaćim militantnim islamističkim grupama, koje odražavaju volju naroda.
Njihov nivo saradnje i bliskosti sa Teheranom vidno je produbljen. Međutim, Sjedinjene Države će se suprotstaviti ovom regionalnom trendu koji bi mogao dovesti do izolacije Izraela.
Rusija je poznata po svom pragmatičnom načinu razmišljanja, a saopštenje Ministarstva spoljnih poslova u nedelju snažno je nagovestilo da Moskva već razrađuje plan B kako bi, barem u kratkoročnom periodu, stabilizovala svoje vojno prisustvo u Siriji.
Interesantno je da je u saopštenju istaknuto kako je Moskva u kontaktu sa svim sirijskim opozicionim grupama. Takođe, pažljivo je izbegnuto korišćenje reči „teroristi“, koju su ruski zvaničnici ranije često koristili u oštroj retorici o sirijskim grupama koje su preuzele Damask.
Moskva ima razloga za strah od rezonancije političkog islama kao zavodljive ideologije u svojim nemirnim muslimanskim republikama na Severnom Kavkazu.
Ruska ambasada u Damasku nije u opasnosti. Sasvim je zamislivo da je ruska obaveštajna služba, koja je tradicionalno veoma aktivna u Siriji – iz očiglednih razloga – već počela da obaveštava Moskvu o mogućnosti promene vlasti u Damasku i da je održavala kontakte sa opozicionim islamističkim grupama, uprkos oštroj javnoj retorici.
Sa druge strane, Iran je pretrpeo ozbiljan poraz od kojeg će se teško oporaviti u skoroj budućnosti, jer uspon ekstremističkih sunitskih grupa koje se zalažu za ideologiju Al-Kaide dovodi do nove jednačine moći u Siriji, koja će biti duboko neprijateljski nastrojena prema Teheranu.
Evakuacija diplomata, praćena upadom u iransku ambasadu u Damasku, govori sama za sebe. Zaista, Izrael neće žaliti napore da osigura da iranski uticaj bude proteran iz Sirije.
Suština je u tome što se iranski regionalni uticaj značajno smanjuje kako grupe otpora (koje su uglavnom šiitske) postaju pogubljene i razočarane. To ne samo da odgovara Izraelu, već takođe pokreće duboku promenu u balansu snaga u regionu, što će imati odjek na trenutne konflikte na Bliskom istoku u širem smislu – Gaza, Liban i čak tako daleke oblasti kao što su Centralna Azija i Južna Azija. Konačni zaključak je da je džin iz boce, odnosno Al-Kaida, konačno oslobođena i nema zaustavljanja njene panislamske agende.
Neverovatno je da Iran nije predvideo razvoj događaja. Pa je tako u petak savetnik vrhovnog lidera Ali Laridžani zaista posetio Damask i sreo se sa Asadom kako bi ponovo potvrdio potpunu podršku Teherana u zaustavljanju cunamija islamističkih snaga koje su već prilazile vratima grada.
