Иран и Русија су два велика губитника након свргавања председника Сирије Башара ел-Асада од стране сунитских исламистичких група повезаних са Ал-Каидом. Асад је у последњем тренутку побегао након што је издао наређење да се власт мирно преда. Највероватније се налази у Русији. У сваком случају, његов повратак назад и поништавање исламистичког преузимања власти у Сирији је у потпуности ван домашаја.
Арапске „заливске“ олигархије стрепе због успона варијанте политичког ислама која би и њима могла представљати егзистенцијални изазов. Није изненађујуће што су се окренуле ка Ирану, кога виде као фактор регионалне стабилности, одговарајући на позив Техерана да се државе региона уједине и заједнички супротставе изазову „такфирских“ група (назив за Ал-Каиду и Исламску државу у иранском наративу).
Израел и Турска, који имају од раније успостављене везе са групама повезаним са Ал-Каидом, су највећи победници. Обе земље су добро позициониране да пројектују моћ у Сирији и обезбеде своје сфере утицаја на територији те земље. Турска је затражила да Сирија припада искључиво сиријском народу – што је прикривени позив на повлачење страних војних снага (руских, америчких и иранских).
Страх од екстремизма
Исто тако, Бајденова администрација може бити задовољна чињеницом да руска војна присутност од сада неће остати неконтролисана, док се Москва суочава са неповољном ситуацијом драматичног губитка утицаја у близини својих војних база у западној сиријској провинцији Латакија.
Несумњиво је да ће одлазећа администрација у Вашингтону бити посредно задовољна што ће и Трампов тим морати да се суочи са продуженом нестабилношћу и неизвесностима на Блиском истоку, нафтом богатом региону који генерише петродоларе – основни стуб западног банкарског система, посебно америчког долара. Овај аспект је од суштинског значаја за идеју „Америке на првом месту“ у спољној политици нове администрације.
Свакако, ако загребемо испод површине шире слике, наћи ћемо неколико „поднаратива“ од којих су неки у супротности са доминантним наративом. Пре свега, поновљени позиви које заједнички упућују група из Астане (Москва, Техеран и Анкара) и регионалне престонице, за унутарсиријски дијалог који би водио решењу кроз преговоре, су скоро невероватни.
То произлази из примарног страха од појаве екстремистичке варијанте политичког ислама са којом се регион никада раније није сусрео у својој историји. Сигурно је да тренутна међународна клима готово искључује било какве изгледе за такав, унутарсиријски „дијалог“ у предвидивој будућности. Напротив, цео регион ће вероватно бити уздрман потресима који долазе из Сирије.
Сједињене Државе сигурно задовољно посматрају промену режима у Дамаску и наставиће са напорима усмереним ка затварању руских база у Сирији. Они су изразили намеру да наставе окупацију Сирије, што је врло важно ако желе да преобликују регион у складу са својим геополитичким интересима.
Друго, Турска има посебне интересе у Сирији у вези са курдским питањем. Слабљење сиријске државе, посебно будућег безбедносног апарата у Дамаску, први пут пружа Турској слободу деловања у северним пограничним провинцијама где оперишу курдске сепаратистичке групе. Присуство турске војске и обавештајних служби у Сирији ће се значајно проширити.
Треба рећи да турска окупација сиријске територије може попримити трајни карактер, а чак је и квази-анексија тих региона у домену могућег. Без икакве сумње, Лозански споразум (1923), који Турска доживљава као национално понижење, управо је „истекао“, и дошао је тренутак за обрачун ради повратка османске славе. Садашње турско руководство посвећено је геостратегији неоосманизма.
Сходно наведеном, вероватно су на коцки суверенитет и територијални интегритет Сирије, а у обзир долази и распад државе. Према извештајима, израелски тенкови су прешли границу на југ Сирије. Несумњиво је да Израел тежи да преузме много више од сиријске територије изван Голанске висоравни. Направљен је огроман корак у остваењу сна о „Великом Израелу“.
Следећи циљ је Либан, који Израел неизоставно тежи да контролише ако жели да буде доминантна регионална сила у Леванту и утицајан актер у политици источног Медитерана.
Према израелским медијима, Тел Авив има директне контакте са исламистичким групама које делују на југу Сирије. Није тајна да је израелска војска више од једне деценије била ментор тим групама.
Крња држава
Тако се, у најбољем случају, може очекивати крња Сирија, остатак остатака државе, уз наставак мешања спољних сила у великом обиму. У најгорем сценарију, турски реваншизам и израелска агресија, заједно са америчком окупацијом источне Сирије и слабом централном влашћу у Дамаску, могли би довести до тога да земља у свом садашњем облику, основана 1946. године, у потпуности нестане са мапе Блиског истока.
Заправо, заливске земље и Египат имају разлога за бригу због могућности појаве „Арапског пролећа 2.0“ – у којем би олигархије биле свргнуте и замењене домаћим милитантним исламистичким групама, које одражавају вољу народа.
Њихов ниво сарадње и блискости са Техераном видно је продубљен. Међутим, Сједињене Државе ће се супротставити овом регионалном тренду који би могао довести до изолације Израела.
Русија је позната по свом прагматичном начину размишљања, а саопштење Министарства спољних послова у недељу снажно је наговестило да Москва већ разрађује план Б како би, барем у краткорочном периоду, стабилизовала своје војно присуство у Сирији.
Интересантно је да је у саопштењу истакнуто како је Москва у контакту са свим сиријским опозиционим групама. Такође, пажљиво је избегнуто коришћење речи „терористи“, коју су руски званичници раније често користили у оштрој реторици о сиријским групама које су преузеле Дамаск.
Москва има разлога за страх од резонанције политичког ислама као заводљиве идеологије у својим немирним муслиманским републикама на Северном Кавказу.
Руска амбасада у Дамаску није у опасности. Сасвим је замисливо да је руска обавештајна служба, која је традиционално веома активна у Сирији – из очигледних разлога – већ почела да обавештава Москву о могућности промене власти у Дамаску и да је одржавала контакте са опозиционим исламистичким групама, упркос оштрој јавној реторици.
Са друге стране, Иран је претрпео озбиљан пораз од којег ће се тешко опоравити у скорој будућности, јер успон екстремистичких сунитских група које се залажу за идеологију Ал-Каиде доводи до нове једначине моћи у Сирији, која ће бити дубоко непријатељски настројена према Техерану.
Евакуација дипломата, праћена упадом у иранску амбасаду у Дамаску, говори сама за себе. Заиста, Израел неће жалити напоре да осигура да ирански утицај буде протеран из Сирије.
Суштина је у томе што се ирански регионални утицај значајно смањује како групе отпора (које су углавном шиитске) постају погубљене и разочаране. То не само да одговара Израелу, већ такође покреће дубоку промену у балансу снага у региону, што ће имати одјек на тренутне конфликте на Блиском истоку у ширем смислу – Газа, Либан и чак тако далеке области као што су Централна Азија и Јужна Азија. Коначни закључак је да је џин из боце, односно Ал-Каида, коначно ослобођена и нема заустављања њене панисламске агенде.
Невероватно је да Иран није предвидео развој догађаја. Па је тако у петак саветник врховног лидера Али Лариджани заиста посетио Дамаск и срео се са Асадом како би поново потврдио потпуну подршку Техерана у заустављању цунамија исламистичких снага које су већ прилазиле вратима града.
