Čudan narod, koji od vode živi. Ima tu radnika i urednih, ‘familijarnih’ ljudi, i skromnih i ćutljivih samaca, a ima i profesionalnih krijumčara i kockara, pevača, ženskara i muktaša; ima ih koji ne piju ništa, a ima ih koji se ne trezne; ima svađalica i ubojica, a ima dobroćudnih kao jaganjci. Ali svi oni imaju nečeg zajedničkog i jednakog što im daje život na Savi i od Save. Čudnom i nevidljivom selekcijom izbacio ih je grad tu, na savsku obalu. Gotovo svaki od njih ima neki neraščišćen račun sa životom, ali pritom život je uvek njihov dužnik. Ma kakvi bili i ma šta radili (a pravo govoreći, svakakvi su i svašta rade), oni su nekako veseliji i zanimljiviji i kanda bolji i bezazleniji od sličnog sveta na drugom kraju Beograda. Možda stoga što žive na vodi, nestalnoj stihiji koja mnogo štošta ublažuje i sve odnosi, i pod suncem koje stvarima daje drugi izgled.“
Ovako je u pripovetki Zeko Ivo Andrić pisao o međuratnom životu na Adi Ciganliji. Ipak, nedaleko od ove čudnovate skupine ljudi koju opisuje, samo par stotina metara dalje, „pod suncem“ su boravili i politički zatočenici. Zatvor na Adi Ciganliji, koji je postojao preko tri decenije, danas je zaboravljen, iako preko mesta na kome se nalazio svakodnevno prolaze hiljade ljudi.
Slika zatvora iz predratnih novina 1929.Počeci
Današnja Ada Ciganlija nimalo ne liči na onu s početka 20. veka. Nekada je to bilo ostrvo odvojeno od obale, nalik Velikom ratnom ostrvu, i prilično zapušteno. Još od urbanističkog plana Emilijana Josimovića iz 1867. postojale su namere gradskih vlasti da ostrvo urede i od njega naprave izletište za Beograđane, ali od toga nije bilo ništa, iako su se ovde povremeno održavale gradske i sportske manifestacije.
Tako je 1908. godine ovde održan Trojički sabor, nazvan i Novinarski bal, u organizaciji Branislava Nušića, tadašnjeg predsednika Srpskog novinarskog udruženja. Tada su na ostrvu postavljeni šatori s dućanima, paviljoni i održavani programi namenjeni skupljanju novca za penzionisane i bolesne novinare.
Ada Ciganlija je bila i mesto na kome je 1911. godine snimljen prvi srpski film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa u režiji Čiča Ilije Stanojevića.
Izveštaj o Trojičkom saboru iz „Branika“, jun 1908.
Ada Ciganlija, maj 1908.Poklon za zasluge otačestvu
Godine 1809, Karađorđe je Adu Ciganliju ukazom poklonio Mladenu Milovanoviću, predsedniku Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog i prvom upravitelju Beograda „za njegove prevelike zasluge našem otečestvu“, a ostalo je zabeleženo da je ovde ruski diplomata Konstantin Rodofinikin priredio veselje za srpske ustanike 1809. godine. Miloš je Adu 1821. godine proglasio za državno dobro, ali je sto godina posle Karađorđeve tapije Mladenu Milovanoviću, Ada Ciganlija data „na eksploataciju“ Aleksi Novakoviću, jednom od učesnika Majskog prevrata, koji je na Adi držao krave i svinje, a iz zatvora u Košutnjaku po odobrenju vlade dovodio robijaše da za njegov račun kose, plaste, podižu obore i staje i rade „za Novakovićev spahiluk“, kako su pisale tadašnje novine .
Na liniji fronta
Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Ada Ciganlija 1914. i 1915. postaje poprište borbi za Beograd. Austrougarska je u nekoliko navrata nameravala da glavninu svojih vojnih snaga preko ostrva prebaci na teritoriju Srbije, a broj poginulih u ovim borbama bio je toliki da su Adu prozvali „Ostrvo smrti“.
Reportažu o borbama na Adi Ciganliji napisao je 1915. godine Rodolf Arčibald Rajs. Njegov članak pod naslovom „Srpski vojnik“ objavljen je u švajcarskim novinama i ilustrovan je fotografijama koje je sâm Rajs snimio. U ovoj reportaži Rajs je napisao:
„Na ovoj zemlji nema nijedne kuće za stanovanje, jer je tlo tokom velikog dela proleća poplavljeno velikim nanosima mulja. Danas je na ostrvu samo gusto šipražje koje raste između vrba. Podseća malo na tropsku i monstruoznu vegetaciju brazilskog mata, koji sam pre dve godine obišao. Usred toga grmlja nalazi se logor dobrovoljaca kojima je poverena čast da brane ovu predstražu srpske vojske, a koji su me pozvali da nekoliko dana sa njima delim njihove mršave obroke. Dobrovoljci, ili kako ih u zemlji zovu: komitadžije ili komite, predstavljaju strah i trepet za vojnike starog Franca Jozefa. Srpski komita je danas drugačiji nego što je bio. Pretvorio se u vojnika-dobrovoljca, i podvrgao se vojničkoj disciplini.“
Srpska vojska na Adi Ciganliji 1915.Zatvor za zaštitu države
Nakon rata Ada se delimično uređuje, na njoj se leti održavaju sportske i druge priredbe, a vlasti novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odlučuju da na ostrvu otvore i zatvor, pošto su kapaciteti zloglasne Glavnjače postali nedovoljni.
Zatvor je podignut nedaleko od današnje lokacije upravne zgrade Kupališta Ada Ciganlija, i obuhvatao je dva velika objekta namenjena za smeštaj zatvorenika, zatim administrativnu zgradu i stražaru, kao i nekoliko tzv. ekonomskih objekata.
U prvo vreme zatvor na Adi je funkcionisao kao istražni pritvor za zatvorenike osumnjičene za teža krivična dela, ali je nakon stupanja na snagu Obznane, kojom je 1920. zabranjen rad Komunističke partije, postao i zatvor za političke prestupnike, da bi 1929. zvanično imenovan kao istražni zatvor Državnog suda za zaštitu države. U njemu su zatvorenici boravili dok je trajalo suđenje, a po presudi su zatim upućivani na odsluženje kazne, najčešće u Sremsku Mitrovicu ili Požarevac.
O uslovima u zatvoru na Adi Ciganliji postoje oprečna svedočenja. Reporter R. Kalmić je 1929. godine u jednim beogradskim novinama „naš Sing-Sing“ opisao sledećim rečima:
„Izvezete li se lađom od Čukarice preko, ugledaćete naš ‘Sing-Sing’, na peščanoj ravnici Ade Ciganlije, koju mi dobro pamtimo iz ratnih i poratnih vremena. Učiniće vam se kao mravinjak, jer tu se radi po vasceli dan. Da ti ljudi koji tumaraju tamo i amo, koji kopaju, razbijaju kamenje, melju hmelj za stoku i brinu se o njoj, nemaju ono grubo odelo sa velikim ‘R’ na leđima, ne bi se mislilo da su to osuđenici, koji izdržavaju kaznu da okaju svoje zločine. Neki se i slobodno kreću. Odlaze i dolaze, nose kante s mlekom, slabo ih i kontrolišu, jer su se ponašali vrlo dobro i nisu pokušavali da prave ispade.“
Robijaši u zatvoru 1929.Ali postoje i svedočenja koja uslove u zatvoru na Adi opisuju drugačije. Milovan Đilas, koji je ovde bio zatočen 1933, pre nego što će biti osuđen i poslat u zatvor u Sremskoj Mitrovici, u memoarskoj knjizi Ideal i profesija. Uspomene revolucionara ovako ga opisuje:
„Na Adi Ciganliji je sve bilo mokro i blatnjavo od nadošlih proletnjih voda od izlivene Save koja je poplavila dvorište i od podzemnih vrela koja su brizgala gde bi se god nogom pritisnulo. Komarci su bili, i ostali, i preko čitavog leta, velika napast za zatvorenike. (…) Nadzorni organ je bio isledni sudija Job, brat poznatog slikara. Bio je to odbojan i drzak čovek, bez mnogo skrupula u istrazi. (…) Neposrednu službu u zatvoru vršili su stražari iz kaznenih zavoda veoma vični ovom poslu, strogi i nekoruptivni. Nad njima je bio Slovenac Diklič, koji je voleo da pije i imao tu vrlinu što je strogo vodio računa o zakonskim propisima, pa se to dalo obilato iskoristiti za slabljenje stege i otimanje olakšica. Imao je veliku slabost prema intelektualcima, izgleda i zbog toga što je njemu samom nedostajala učenost, koju je veoma cenio. Bio je popustljiv prema njima i nije nikako mogao da shvati zašto školovani i tako pametni ljudi mogu biti komunisti.“
I u drugim svedočenjima kao najveći problem zatvora navodila se neuslovnost smeštaja, prenatrpanost, loši higijenski uslovi, posebno u proleće kada je ostrvo plavilo, pa su zatvorenici sedmicama boravili i spavali na blatu ili u vodi.
Poplavljeni zatvor na Adi CiganlijiKomunisti, ustaše i špijuni
Ni danas nije poznat broj zatočenika koji su u predratnom periodu prošli kroz zatvor na Adi Ciganliji, ali njihov broj se sigurno meri u hiljadama. Gotovo da nema istaknutijeg člana Komunističke partije koji bar jedan dan nije proveo u njemu. Među njima su, pored Milovana Đilasa, bili i Sima Marković, Boris Kidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Rade Končar, Srđa Prica, Spasenija Cana Babović, Žarko Zrenjanin, Mihailo Lalić, Ramiz Sadiku, Anđa Ranković… Godine 1940. u zatvoru na Adi Ciganliji završili su i mnogi španski dobrovoljci po povratku u zemlju, među kojima i Koča Popović.
Pored komunista, u zatvoru na Adi Ciganliji boravili su i pripadnici ustaškog pokreta. Najistaknutiji je bio Juraj Rukavina, nekadašnji poručnik jugoslovenske vojske, koji je sa Andrijom Artukovićem i drugim ustašama 1932. godine podigao tzv. Velebitski ustanak, nakon čega je uhvaćen i osuđen na smrt. Kazna je potom preinačena u doživotnu robiju, a tokom suđenja je sa grupom koja je učestvovala u Velebitskom ustanku bio zatvoren na Adi Ciganliji. U svojim memoarima Đilas ga opisuje kako po povratku sa suđenja i zatvor na Adi, u čamcu vezanih ruku prkosno peva. Kasnije je Rukavina pomilovan i pušten, a u NDH je bio komandant „Ustaške vojnice“ i osnivač koncentracionog logora Jadovno. Zarobljen je u Blajburgu 1945, sproveden na suđenje, osuđen na smrt i streljan.
Juraj Juco RukavinaNa Adi su među ostalim bili i zatvorenici osuđeni za špijunažu. Jedan od njih je bio pukovnik Lujo Mičić, vojni komandant u Mariboru i Dubrovniku, koji je, kako se navodi u presudi Državnog suda za zaštitu države iz 1933, dostavljao brojne dokumente „jednoj strani sili“ i zato osuđen na smrt. Reč je bila o špijunaži za fašističku Italiju.
Ovj slučaj je izazvao priličnu pažnju ne samo u Jugoslaviji, o njemu je pisala i evropska štampa, uključujući i londonski Tajms. U molbi za pomilovanje Mičić je tvrdio da je nervni bolesnik: „Već 19 godina bolujem od luesa i već godinama bolove u samom mozgu osjećam, pored čestih nesvestica, a da uz to bolujem od paranoje i to prije zločina.“ Nije vredelo, smrtna presuda je potvrđena.
Na smrt su bila osuđena i tri radnika rodom iz današnjeg Dimitrovgrada, optužena za špijunažu u korist Bugarske i za posedovanje „paklenih mašina“, improvizovanih eksplozivnih naprava za postavljanje u državnim ustanovama. Jedan od paketa postavili su u Oficirskom domu (današnji Studentski kulturni centar), ali je eksplozija dovela samo do manje materijalne štete. Zaverenici su uhapšeni, usledio je sudski proces tokom koga su boravili na Adi Ciganliji. Milovan Đilas je njihovu smrt ovako opisao:
„Ukraj zatvora je bila još jedna zgrada pozemljuša, zidana kao baraka i pokrivena staklom. Služila je kao ostava ili nečem sličnom. Bez prozora, golih cigala, bez nameštaja i ukrasa. Bila je dovoljno visoka s krovom da u nju postave vešala. I tu su ih obesili, svu trojicu, stisnute i izgubljene u svetu koji nije shvatao njih, i koji oni nisu razumeli. A da njihovi grobovi ne bi postali nekakva spomeništa, da ih rodbina ne bi iskopavala, sahranili su ih tajno u močvarnoj zemlji ostrva: takva tla, kazuju, brzo pojedu ljudske kosti. Trag im se tako zameo sasvim: ostali su neoplakani i zaboravljeni.“
Milovan Đilas u zatvoru u Sremskoj Mitrovici 1933.O egzekucijama osuđenih na Adi Ciganliji pisale su tadašnje novine. Politika februara 1935. piše vešanju jednog hajduka:
„Poslednju noć osuđenik je proveo u zatvoru Okružnog suda u Aleksandrovoj ulici sa svojim seljacima-zatvorenicima. I poznati razbojnik Rakić (osuđen na večitu robiju) iz svoje ćelije tražio je da vidi Dragutina. Preko noći se pevalo, jer je to bilo po volji Dragutinu. Među čuvarima sedeo je i čuveni futbalski igrač Stojan Popović, sudski pisar.
Pred zoru došla je Dragutinova žena sa sestrom i jednim rođakom. Svi su plakali, samo je Dragutin ćutao. Kad su zločinca upitali da li još nešto želi, odgovorio je da bi rado video svog advokata:
– Da ga pitam zašto zadocni sa prizivom i revizijom!…
‘Marica’ je oko šest prenela Dragutina i žandarme na Čukaricu. Tu je čekao veliki čamac, jer se otsada smrtne presude izvršuju na Adi Ciganliji. U jednoj velikoj sobi, na kraju zgrade za čuvare zatvora Suda za zaštitu države, postavljen je širok stub. Prozori su zamrljani belom bojom. (…)
Dragutin je poljubio krst, ali nije mogao da se prekrsti, jer su ruke bile zavezane. Držao se hrabro. Nekoliko sekundi pred smrt rekao je:
– Neka se zakon vrši!…
Sveštenik je zaustavio dželata da bi izišao napolje, jer nije mogao da ostane u sobi.
Dragutin Nikolić umro je za deset minuta. Lekar kaže da je vešanje najlakša smrt. Bolja nego električna stolica i streljanje. Osuđenik odmah gubi svest. Mišići se i dalje grče. A kosa i brada rastu dvadeset i četiri sata posle smrti.
Na obali, na Čukarici, silan se svet iskupio. Tu je i rodbina. Lekar i vlasti objašnjavaju da je potrebno otići u Fizikat da bi se dobila dozvola za odnošenje leša. Jedan seljak, rođak obešenog zlikovca, hladno je odgovorio:
– Mi vremena nemamo. Neka ga onda Fizikat sahranjuje!…“
Koliko je tačno izvršeno egzekucija u zatvoru na Adi Ciganliji u međuratnom periodu nikada nije tačno utvrđeno.
Tekst o izvršenju smrtne kazne u zatvoru na Adi Ciganliji, „Politika“, februar 1935.Poratni zatvor
Po okupaciji Srbije, Nemci zatvor na Adi Ciganliji nisu koristili kao deo represivnog aparata, već su za te potrebe koristili nekadašnju vojnu kasarnu na Banjici i druga mesta u gradu. Prostor Ade Ciganlije, uključujući i zatvor, bio je u nekoliko navrata predmet spora između Nedićeve vlade i ustaške NDH.
Naime, NDH je smatrala da joj Ada Ciganlija teritorijalno pripada, pa je nekoliko puta pisala protestne depeše nemačkoj okupacionoj upravi zbog „nelegalnih prelazaka granice“ sa srpske strane. Konzulat NDH u Beogradu posebno je bio ogorčen zbog seče stabala za ogrev na Adi Ciganliji koju je u jesen 1942. organizovala Nedićeva vlada .
Po oslobođenju Beograda, zatvor na Adi je ponovo otvoren, samo što su se sada uloge preokrenule. Zatvorenici na Adi sada su bili pripadnici prethodnog režima, kolaboracionisti i poratni politički protivnici.
Pojedini istoričari tvrde da je zatvor na Adi Ciganliji bio i mesto gde je izvršena egzekucija Dragoljuba Draže Mihailovića u julu 1946, nakon presude na smrt zbog ratnih zločina i saradnje sa okupatorom.
Komisija Ministarstva pravde je 2009. saopštila da je egzekucija izvršena u dvorištu zatvora i da je Mihailović tu i sahranjen. Iskopavanja na samom terenu opovrgla su ove tvrdnje, ali je tada na mestu nekadašnjeg zatvora postavljeno improvizovano spomen-obeležje Mihailoviću.
Borislav Pekić na Adi
Najpoznatiji posleratni zatočenik zatvora na Adi Ciganliji bio je pisac Borislav Pekić, koji je zbog učešća u ilegalnoj grupi Savez demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ) bio ovde pritvoren 1948. godine. Svoj boravak u zatvoru opisao je u memoarskoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci. U poglavlju „Zimski izlet na Adu Ciganliju“ Pekić ovaj zatvor ovako opisuje:
„Nasred dvorišta bio je arteski bunar sa zarđalom gvozdenom pumpom. Oko njega ćemo se okupljati da se peremo, uzimamo vodu za piće i dogovaramo za sud. Raspoređeni smo po prostranim, svetlim, zračnim sobama. Posle istražnih krletki i mračne jame Desetke Centralne milicije, izgledale su raskošno. Kasnije smo neoprezno pripisane prideve povukli, ali s početka su nam jedino superlativi bili dovoljni da opišu razliku između ovog mesta i svih kroz koja su nas do tada vucarali. Atributi ‘svetao i zračan’ uskoro su zamenjeni zajedničkim ‘hladan’, a ‘veliki’ je postao irelativan kad smo razumeli da je takav samo zato što u njega može da stane neograničen broj ljudi, a ne zato da nama bude komotno. Prozori su veći nego igde do sada, osim po isledničkim kancelarijama, i pokriveni, pored rešetaka, staklom. Posle dušegupke u Desetki imali smo najednom i suviše vazduha. Opet smo upoznali generalno robijaško iskustvo da kako god se stvari izmenile, robijašu neće biti bolje.“
Borislav Pekić u KP domu u Nišu 1953. godineOpisujući zatvor na Adi, Pekić život u njemu predstavlja kao znatno podnošljiviji nego u zatvoru na Obilićevom vencu, gde je prvobitno bio zatočen. On piše da je, na primer, komunikacija i razgovor između zatvorenika na Adi Ciganliji bio potpuno slobodan, čak i kada su bili optuženi za isto delo, ironično za to optužujući „potpuno neprofesionalnu upravu“. Pekić navodi da je to bila posledica prenatrpanosti zatvora, pa zato nije ni moglo doći do neke ozbiljnije kontrole:
„Prenatrpanost Ade onemogućavala je disciplinu. Niko vas nije gonio da u kaluđersku zoru savijate prnje, jer ni za njih nije bilo mesta. Mesta je bilo jedino za ljude. A oni dolažahu u čoporima. Činilo se da je zapremina zatvora neograničena. I da, ma koliko se u nju života natrpalo, uvek će ostati mesta za još poneki. Ceo je zatvor više ličio na bankrotirani putujući cirkus nego na ustanovu Reda. Bilo je u njemu članova raznih organizacija, mahom omladinskih, i mahom stvarnih, predratnih političara čije su organizacije bile više potreba narodnih vlasti nego njihova, zadocnelih kolaboracionista, ‘kolaboracionista’ koji su najpre bili vrlo bogati pre nego što su, dosta posle rata, morali da postanu i saradnici okupatora, konjokradica unapređenih u sabotere, sabotera kojima bi krađa konja bolje pristajala, jataka što su ih izdali štićenici, i štićenika prodanih od jataka, često u parovima, seljaka okrivljenih za izbegavanje otkupa, i svih drugih krivaca…“
Iz tog koloritnog zatvorskog sveta – među kojima su bili jedan optuženi koji se predstavljao kao „pravi špijun“ za razliku od drugih koje je nazivao „nabeđenim špijunima“, zatim magacioneri optuženi za krađu narodne imovine, ocvali bonvivani, predratni političari i industrijalci – Pekić je izašao nakon nekoliko meseci i bio upućen na izdržavanje zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici.
Kupalište na Adi Ciganliji 1950.Slučaj Dide de Maja
Kako se vreme menjalo, tako se menjala i priroda zatvora na Adi Ciganliji. Tako su već krajem 1948. godine ovde počeli da dolaze „ibeovci“, optuženi za podršku Staljinu nakon Rezolucije Informbiroa.
Posebno zanimljiva bila je sudbina Davida-Dide de Maja (pominje se i kao Demajo), istaknutog jugoslovenskog grafičara, ilustratora i revolucionara, o kome je opsežan rad napisao istoričar Milan Radanović. Dida De Majo je u zatvoru na Adi Ciganliji bio dvaput, pre i posle rata, 1935. i 1948. godine.
Tokom prvog boravka bio je optužen za distribuciju komunističkog propagandnog materijala, što je nastavio i kada je bio uhapšen i zatvoren na Adi. Slikar Mirko Kujačić, koji je s njim boravio u zatvoru, ovako se toga sećao:
„U zatvoru na Adi Ciganliji, Dida de Majo je započeo sa izdavanjem rukopisne edicije ‘Okovani boljševik’. To je bila jedna mala edicija, u kojoj smo izdavali razne stvari: Marksa, Engelsa, tzv. ‘Nacionalno pitanje’. To su bile male brošure da bi ljudi u zatvorima mogli da uče i da rade.“
Dida de Majo, fotografija Mena Reja, 1930.Tokom drugog boravka na Adi, početkom 1949, Dida de Majo je bio u ćeliji sa šestoricom nekadašnjih islednika Ozne, koji su bili pod posebnim nadzorom pošto je uprava zatvora strahovala da bi mogli da pokušaju da pobegnu. Na kraju je De Majo završio u samici, gde se okrenuo umetnosti. Jovan Ševaljević, jedan od zatvorenika na Adi, ovako je to opisao:
„Pitam ga što su ga prebacili iz zajedničkih prostorija. ‘Pa valjda da ne kvarim ostale. Ali to meni ništa ne smeta, ja volim da budem sam.’ (Dida je bio sam u ćeliji). Pitam ga: ‘Čime se baviš, kako skraćuješ vreme u samici?’ Odgovori mi: ‘Pravim neku izložbu, pravim neke skulpture’ (ironično). ‘Od čega praviš?’, pitam. ‘Od hleba, od čega bih pravio.’ Potom smo od klozetske metle otpleli komad žice i proturili kroz rupu, i ‘testerisali’ da bismo proširili rupu. Onda sam mogao da vidim: majmun svira gitaru, žirafa svira klarinet. Neke figurice su bile i obojene. Npr. jezik oboji crveno. Prosto sam se divio kako su to bile divne figure. Kaže: ‘Učinili su mi uslugu, nije mi dosadno.’“
Posle nekoliko meseci Dida de Majo je bio prebačen na Goli otok. U sećanjima logoraša ostao je upamćen kao izuzetno human čovek. Po izlasku iz zatvora do smrti 1964, radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal“ i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda.
Današnje Savsko jezeru kod Ade CiganlijeKupalište umesto zatvora
Podizanje beogradskog Centralnog zatvora dovelo je do zatvaranja onog na Adi Ciganliji, baš kao i Glavnjače. Godine 1954. poslednji zatvorenici sa Ade prebačeni su u novootvoreni zatvor.
Po planovima za preuređenje Ade, nekadašnji zatvorski objekti srušeni su 1956. godine. Od njih danas ne postoje nikakvi tragovi. Ada Ciganlija je preuređena u gradsko kupalište i odmorište, a nasipanjem zemlje nedaleko od mesta nekadašnjeg zatvora spojena je sa obalom čime je stvoreno Savsko jezero. U cilju uređivanja ostrva i podizanja nasipa od 1958. do 1967. organizovane su Omladinske radne akcije, na šta danas podseća i spomen česma.
Spomen česma „ORA“Ipak, ljudi koji prolaze Adom i ne slute da je ovde postojao zatvor kroz koji su prošle hiljade zatočenika, a da su se nadomak danas najveće gradske plaže nekada nalazila vešala.
Zatvor na Adi Ciganliji se tek sporadično pominje u sećanjima savremenika. Jedinu uspomenu na njega čuva diskretni spomenik podignut 1970, rad vajara Milorada Tepavca, posvećen političkim zatvorenicima u predratnom periodu.
Spomen-obeležje zatvoru na Adi CiganlijiIspod spomenika u obliku cveta nalazi se ploča sa natpisom da se na ovom mestu nalazio zatvor Državnog suda za zaštitu države, a sa druge strane spomenika je ploča sa stihovima Ljubomira Simovića:
„Iz tamnice bez prozora
videli smo kako dolaze lađe,
čuli sunce koje ne zalazi.“
