Poslednjih nekoliko goddina, u više navrata suočili smo se sa vrlo oprečnim informacijama o kvalitetu hrane koju jedemo, nažalost ne od strane institucija koje bi pravovremeno reagovale, već od strane drugih država kojima naše voće i proizvodi nisu zadovoljavali standarde.
Naravno, kao što je to negde i očekivano, osula se paljba po medijima, koji su izneli ovakve tvrdnje, umesto da se zaista pozabavimo izvorom problema i time šta zapravo jedemo.
Kakvog je kvaliteta voće i povrće koje izvozimo?
Kada se radi o voću i povrću koje izvozimo u strane države, u Evropskoj uniji postoji dozvoljeni MRL (maksimalni nivo ostatka) pesticida u namirnicama biljnog porekla, voću i povrću, nakon tretiranja i prskanja zbog vaši i bolesti biljaka.
Primera radi, pesticid hlorpirifos, koji je pronađen u šljivama, koje su vraćene sa granice zabranjen je odavno u mnogim zemljama EU, jer je utvrđeno da izaziva ozbiljne zdravstvene probleme kod dece i da loše utiče na mozak, kao i na organe za reprodukciju.
Kod nas je zabranjen 2021. godine sa mogućnošću korišćenja narednih nekoliko meseci od zabrane tako da ne bi trebalo da ga ima u slobodnoj prodaji. To je naravno, posao za tržišnu i poljoprivrednu inspekciju, što dakle znači da su one zakazale čim spornih pesticida i dalje ima u upotrebi.
Što se tiče voća, činjenica je da se određene vrste voća, naročito jabuke, tretiraju pesticidima i prskaju i do 30 puta godišnje da bi održale rod, da bi bili veći prinosi i da bi se plod duže održao. U poljoprivredi u Srbiji, koristi se i kreozan, insekticid koji je takođe zabranjen u EU. Verovatno ste i čuli za isti zbog brojnih slučajeva trovanja ptica ili trovanja kućnih ljubimaca i pasa lutalica po gradovima i selima. Neki su se i obraćali MUP-u oko slučajeva preprodaje ovih otrova na internetu, međutim, policija kaže da to nije u njihovoj nadležnosti.
Da li je mleko koje pijemo bezbedno?
Kada se govori o mleku, koje takođe često izvozimo na strana tržišta, a na domaćem smo se suočili i sa nestašicom – setimo se čuvene afere aflatoksin iz 2013. godine kad je dozvoljena količina AFM1 u sirovom mleku bila podignuta i na 10x od dozvoljene granice u odnosu na EU. Aflatoksin, tada nađen u mleku bio je čak i do 200 puta veći od dozvoljene granice. Trenutno je u Srbiji dozvoljena vrednost aflatoksina u mleku 0,25, dok je u EU 0,05.
Da pojasnimo, i aflatoksin kao sastojak jedne vrste plesni, ima veze sa ishranom i zavisi od hrane, koju krave unose, dakle u slučaju da krava unosi hranu (žitarice, koncentrate, silažu) koja je hemijski tretirana i prskana, budući da je krava biljojed, formiraju se nedozvoljene doze aflatoksina. Naravno, aflatoksina uvek ima ali su količine te koje određuju je li to mleko pogodno za ljudsku upotrebu.
Koliko je bezbedno meso koje jedemo?
Ako govorimo o mesu, tokom 2023. godine zbog afričke kuge ubijeno je oko 30.000 svinja što je prilično uticalo na postojeći stočni fond i na cenu mesa u Srbiji. Od nekadašnjeg velikog izvoznika mesa, spali smo na to da uvozimo meso. Kilogram svinjskog mesa ide i do 800 dinara.
Znamo li sa sigurnošću kakvo je to meso i ko vrši provere kvaliteta mesa, mleka i proizvoda biljnog i životinjskog porekla? Ko utvrđuje u nekoj velikoj industriji mesa koji je procenat mesa u pašteti ili mesnom namazu i kakvo je meso stavljeno u jedan u poslednje vreme izvikani parizer?
Po važećem Pravilniku o kvalitetu i drugim zahtevima za proizvode od mesa, koji možete naći na sajtu Ministarstva poljoprivrede, u članu 73 stoji da u parizer ne sme ići manje od 10 posto proteina mesa. Dakle, ako kupite parizer kupujete zamenu za so, vodu, vezivno i masno tkivo, aditive, začine i 10 posto proteina mesa. Da li vama to deluje zdravo?
Ko se u Srbiji bavi kontrolom namirnica?
Imamo svakako i Zavode za javno zdravlje u više velikih gradova u Srbiji, kao i Nacionalnu laboratoriju za bezbednost hrane. Međutim, kada se radi o Nacionalnoj laboratoriji za bezbednost hrane, ova ustanova je od dana svog osnivanja pa do danas više puta bila otvarana i kretala sa radom, da bi na kraju tek 2018. godine bila akreditovana i tad je to bilo zvanično.
U nju su uložene milionske donacije EU i Srbije, pa su valjda zato i očekivanja velika. Kakva je istina na terenu?
Ono što možete videti kad krenete da istražujete radi li ili ne Nacionalna laboratorija za bezbednost hrane, u okviru Direkcije za nacionalne referentne laboratorije, jeste da ćete naći mnoštvo različitih informacija – kad je ista počela sa radom od 2009. godine, 2018. ili 2021. godine.
Takođe ćete naići i na podatak da će ova ustanova od ove godine naplaćivati procenu uzoraka mleka i to da je na čelu direkcije kao direktor dr Nenad Dolovac, nekadašnji savetnik ministra poljoprivrede, a sadašnji, kako stoji na sajtu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, šef kabineta ovog ministarstva.
Ovde ćemo se podsetiti i zakona Republike Srbije, po kome funkcioner može da vrši samo jednu javnu funkciju i toga da je zaista teško sa svime što rad u jednoj takvoj direkciji donosi obavljati dve.
Kako stoje stvari sa nezavisnim laboratorijama za bezbednost hrane?
Nekadašnji ministar poljoprivrede Nedimović je prilikom jednog od otvaranja Nacionalne laboratorije izjavio da će ona kontrolisati i sve privatne laboratorije i njihovu kontrolu kvaliteta.
Dakle, u slučaju da neka privatna laboratorija utvrdi da uzorak mleka ili mesa neke industrije mesa ili mleka, koja pripada nekom velikom proizvođaču nije dobar Nacionalna laboratorija bi to mogla da poništi i da privatnu laboratoriju proglasi nekompetentnom.
Složićete se da ovakav scenario nije nemoguć posle svega sa čime se suočavamo. Po Zakonu o bezbednosti hrane oni koji odlučuju o tome je li nešto bezbedno za ljudsku upotrebu su: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja i laboratorije. U skladu sa tim potrebno je da postoji momenat nezavisnosti kad se radi o svakoj od ovih kategorija.
Zašto je bitno da očuvamo nezavisne kontrolne organizacije i domaće proizvođače hrane?
U državi Srbiji i bivšoj Jugoslaviji postojao je Jugoinspekt – najstarija i najveća nezavisna kontrolna organizacija u Srbiji i regionu, osnovana 1949. godine.
Sem toga, ovo je i akcionarsko društvo, koje je u većinskom vlasništvu države i koje država želi da privatizuje. Kao što je to slučaj sa brojnim javnim preduzećima i dobrima, koje pokušavaju da privatizuju, bila bi ozbiljna katastrofa po sve nas ako jedan deo ili cela nezavisna kontrolna organizacija hrane padne u pogrešne ruke.
Zadruge i bivši kombinati su u rukama tajkuna i stranaca
Mi već sada imamo slučajeve da su u rukama stranaca ili tajkuna zadruge, bivši kombinati, mlinovi. Uzmimo slučaj Poljoprivrednog kombinata Beograd, koji je postojao još od 1945. godine. Ovaj poljoprivredni gigant je tokom perioda od 2012. godine pa na ovamo počeo da beleži enormne gubitke pa je privatizovan i prodat Al Dahri iz Abu Dabija.
Al Dahra je PKB zajedno sa više od 17.677 hektara poljoprivrednog zemljišta, lancem supermarketa Pekabeta, Imlekom i Frikomom kupila za 105 miliona evra, dok je procenjena vrednost kompanije bila oko 303 miliona, što će reći tri puta manje.
Uslovi za privatizaciju su bili takvi da je samo jedan ponuđač odgovarao, pa je on i kupio. Da je prodato samo zemljište ili samo firme, govorili bismo o daleko većim ciframa.
Imlek, Mlekara Subotica, Bambi, Knjaz Miloš su svi zajedno kao deo Danube Foods grupe prodati Mid Europa partners fondu sa sedištem u Londonu. Frikom takođe pripada nekome čije je sedište u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Šta je sa našim mlinovima i pekarama?
Jedan od poznatijih beogradskih lanaca pekara „Hleb i kifle“ o kom se toliko spekulisalo je sudeći po sajtu Companywall, u vlasništvu hrvatskog lanca pekara Mlinar, nad kojom ima vlasništvo See Bakery iz Luksemburga.
Ko kontroliše proizvodne lance, koji više nisu u vlasništvu srpskih državljana već isključivo stranaca i kako strana pravna lica tako lako kupuju domaće lance i domaće poljoprivredno zemljište?
Zapravo, tu je vrlo zgodna ona začkoljica da ako država Srbija nema potpisan sporazum o bilaterarnoj saradnji mora poseban zahtev da se piše ali ako takvo što postoji mnogo je lakše, naravno uz dodatne doplatne takse.
Posle svih subvencija koje je predsednik države podelio i svih firmi, koje su se nakon potrošenih sredstava zatvorile a radnici otišli na ulicu, ostaje da se pitamo u čijim su rukama naše rezerve hrane i poljoprivrednog zemljišta.
Kakvu hranu izvozimo?
Najdragocenije rezerve, koje Srbija poseduje su rezerve zdrave hrane, koju smo i imali i izvozili vrlo uspešno. Međutim, u poslednjih desetak godina, doneti su zakoni koji su vrlo blagonakloni prema svima onima koji zakon krše pa samim tim i narod Srbije jede jabuke, koje su pune pesticida, čips koji sadrži nedozvoljene materije ili izvozi šljive pune hlorpirifosa.
Potrebno je povratiti poverenje u proizvođače zdrave hrane, jer nisu naše rezerve minerala i metala po cenu uništenja zdrave sredine, vrednije od zdrave hrane.
Šta uvozimo od i kakvog kvaliteta je ta hrana?
Uvezli smo svinjsko meso u vrednosti od 18 miliona evra. Uvozimo mlečne proizvode dok poljoprivredni proizvođači prosipaju mleko, a naše mlekare ih izvoze. Kako je moguće da ako naše mleko ima nedozvoljenu vrednost aflatoksina u odnosu na EU, takvo mleko nije vraćeno, a ako je kontrolisano ovde ta vrednost se pojavljuje?
Da li mi imamo različite proizvode za domaće i strano tržište i kontroliše li to neko? To bi svakako bila delatnost Nacionalne laboratorije za bezbednost hrane i tržišnih inspekcija, ali se čini da se oni više bave malim nego velikim proizvođačima i preduzećima.
