Kralj Leopold II ima neslavnu reputaciju jednog od najbrutalnijih i najokrutnijih kolonijalnih vladara 19. veka zbog onoga što je učinio u Kongu. Čak i nakon što je njegova nemilosrdna vlast u potpunosti prešla pod upravu Belgije, objavljene su brojne knjige, članci, fotografije i eseji koji su svetu otkrili sva zverstva kralja Leopolda II.
Neki naučnici pokušavali su da opravdaju njegove postupke tvrdeći da je Leopold dao veliki doprinos modernizaciji i „civilizovanju“ Konga.
Leopold II je učinio neoprostive zločine nad domorocima Konga
Ipak, ne može se zanemariti nepromenljiva činjenica da je Leopold II zaista počinio neoprostive zločine nad domorocima Konga, kako bi se obogatio od slonovače i gume prikupljanih prisilnim radom. Stoga, uprkos pokušajima nekih ljudi da opravdaju postupke kralja Leopolda II u Kongu, ono što je činio tokom svoje 22-godišnje vladavine u Kongu bilo je suviše nečovečno i neopravdano da bi ga ljudi slavili kao mudrog vladara.
Leopold II bio je kralj Belgije od 1865. do 1909. godine i osnivač Congo Free State (današnje Democratic Republic of the Congo). Do trenutka kada je nasledio oca na prestolu, Leopold II je već mnogo putovao po svetu i postao pristalica širenja Belgije na druge teritorije. Uspeo je da sklopi dogovor sa Henry Morton Stanley, ambicioznim novinarom poznatim po istraživanju Afrike, kako bi Kongo stavio pod evropsku kontrolu putem nepravedne trgovine i ropstva. Tako je osnovana Slobodna Država Kongo kralja Leopolda II, koja je postojala od 1885. do 1907. godine.
Mark Tven je napisao „King Leopold’s Soliloquy“ – delo o Leoplodovima zločinima
Razočarani i ogorčeni onim što je kralj Leopold II radio u Slobodnoj Državi Kongo, mnogi novinari i pisci počeli su da pišu o zločinima koje je činio. Među tim delima, Mark Twain je, podstaknut delovanjem Congo Reform Association, napisao snažno književno delo u kome je izneo svoje stavove o kralju Leopoldu II pod nazivom „King Leopold’s Soliloquy“.
To je satirični monolog, objavljen od strane Udruženja za reformu Konga, a ne komercijalnog izdavača, što znači da je Tven pisao zarad ideje, a ne lične koristi. Glavni podsticaj za nastanak ovog dela bio je Edmund Dene Morel iz engleskog Udruženja za reformu Konga, koji je želeo Tvenovu pomoć u prikupljanju podrške za američki ogranak te organizacije.
O čemu još piše Tven u ovom delu?
Ovo delo se posebno bavi različitim pitanjima u vezi sa kraljem Leopoldom II, a među njima su brutalnost, apsolutni materijalizam, moral i mediji. Kada je reč o brutalnosti, pretpostavlja se da je tokom vladavine Leopolda II stradalo između dva i petnaest miliona ljudi u Kongu.
Tačan broj je gotovo nemoguće utvrditi, jer danas ne postoje pouzdani zapisi o Slobodnoj Državi Kongo. Leopoldova vojska od 19.000 ljudi koristila je napredno oružje poput pušaka, topova i mitraljeza kako bi postepeno preuzela kontrolu nad Kongom od domorodaca, koji su bili naoružani samo kopljima ili zastarelim musketama.
Tema brutalnosti usko je povezana sa materijalizmom. U početku, glavni interes Leopolda II bila je slonovača. Međutim, početkom 1890-ih, sa izumom bicikala i njihovom sve većom upotrebom, potražnja za gumom naglo je porasla, što je dovelo do onoga što ljudi nazivaju „gumenim bumom“.
Leopold je koristio okrutne metode kako bi sakupljao gumu u Kongu
Na Leopoldovu sreću, gotovo polovina Slobodne Države Kongo bila je prekrivena drvećem kaučuka, kome bi na drugim mestima bilo potrebno više od 50 godina da u potpunosti izraste. Sa rastućom potražnjom za gumom iz Konga, Leopold II je brzo osmislio surovo efikasan način za njeno prikupljanje. Sistem je bio jednostavan: oficiri pod njegovom komandom dolazili bi u lokalna sela i uzimali žene kao taoce.
Da bi oslobodili svoje supruge, muškarci su morali da idu u šumu i sakupe određenu količinu gume. Ako ne bi ispunili zadatu normu, bili su surovo kažnjavani; često su bičevani šikotom — bičem napravljenim od kože nilskog konja — ili su im odsecane šake zbog neispunjavanja zahteva.
Pored toga, vojnicima je bilo naređeno da donesu jednu šaku za svaki ispaljeni metak. Kako to u stvarnosti nije bilo moguće, vojnici su umesto toga odsecali šake živim ljudima, što je dovelo do masovnog sakaćenja i smanjenja stanovništva.
Kodak kamere su prve zabeležile Leopolodova zverstva
Kada je reč o moralu i štampi, značajan deo monologa posvećen je kritici medija — novina i fotografije — zbog otkrivanja onoga što je kralj Leopold radio u Slobodnoj Državi Kongo. Pre pojave Kodak kamera, sva zverstva i haos koje je Leopold II stvarao u Kongu nisu mogli biti u potpunosti poznati javnosti. Napisani su mnogi članci i eseji, ali nije bilo vizuelnih dokaza koji bi to potvrdili.
Pored toga, Leopold II je činio sve kako bi njegova dela ostala skrivena od javnosti, ili kako je to Morel rekao: „Ni jedno od hiljadu mračnih dela počinjenih pod takvim režimom ne može, po prirodi stvari, postati javno poznato.“
U „Leopoldovom monologu“, kralj Leopold krivicu za posledice svojih surovih postupaka prebacuje na novinare i fotoaparate, a ne na samog sebe. To takođe pokazuje da mu je bilo mnogo važnije kako ga ljudi doživljavaju kao vladara nego moralnost ili pravednost njegovih postupaka.
To se vidi kada kaže: „Deset hiljada propovedaonica i deset hiljada novina neprestano govore u moju korist i mirno i uverljivo poriču sakaćenja. A onda se pojavi onaj beznačajni mali Kodak, koji i dete može nositi u džepu, ne izgovori ni reč, i sve ih ućutka.“ Takođe, kameru naziva „jedinim svedokom koga u svom dugom iskustvu nisam mogao da podmitim“.
„King Leopold’s Soliloquy“ je značajno delo i po svojoj formi
Tven preuzima lik samog kralja Leopold II, koji je okružen onima koji žele da ga promene i osude. Prikazujući njegove ideje kroz solilokvij, odnosno monolog, a ne kroz književno delo sa radnjom i likovima, autor stvara posebnu napetost u čitaočevom umu.
Iz perspektive čitaoca, slušanje takvih izjava i prikaza zločina iz „usta“ samog kralja ostavlja snažan utisak; ono izaziva osećaj gneva i gađenja prema okrutnosti njegovih postupaka i načina razmišljanja.
Ipak, koliko god delo bilo uverljivo, čitaoci moraju biti svesni da ovo nije zapis stvarnih govora kralja Leopolda II, već književni monolog koji je napisao drugi autor na osnovu sopstvene mašte. Zbog toga su određeni delovi verovatno preuveličani i možda nisu u potpunosti tačni.
Iako je u vreme nastanka Tvenovog dela već mnogo toga o Slobodnoj Državi Kongo bilo poznato zahvaljujući razvoju tehnologije, naročito kompanije Kodak, i dalje je bilo teško u potpunosti znati sve namere kralja Leopolda II.
Tven je svojim delom izazvao snažan odjek širom Amerike
Ipak, Mark Tven je svojom upotrebom jezika i satire uspeo da izazove snažan odjek širom Amerike. Prema Džastinu Kaplanu, to je bilo „najefikasnije i najrasprostranjenije delo američke propagande u korist reforme u Kongu“.
Tven je jednom prilikom rekao u intervjuu za „Boston Herald“ 6. novembra 1905. godine: „Stanje u Kongu je užasno, što pokazuju fotografije dece kojoj su odsečene ruke. Leopold misli da to može da traje jer je Kongo udaljena i zabačena zemlja. Ali čim uspemo da nateramo Englesku i Ameriku da istraže i preduzmu nešto, biće promena. Mi Amerikanci smo posebno zainteresovani, jer je naše priznanje zastave tamo dovelo do priznanja od strane drugih sila.“
Pišući ovo delo, imajući u vidu društveni i politički uticaj koji je imao, Tven je želeo da podstakne čitaoce da javno govore protiv režima kralja Leopolda II. Dodirujući emocije publike, on ih je jasno podsticao na aktivan protest kroz snažan i satiričan stil pisanja.
Šta tvrda zagovornici vladavine kralja Leopolda II u Kongu?
Zagovornici vladavine kralja Leopolda II u Slobodnoj Državi Kongo, međutim, tvrde da su sve to samo optužbe i da je on dao veliki doprinos modernizaciji i „civilizaciji“ Konga. U pamfletu „An Answer to Mark Twain“, koji je napisan kao odgovor na „King Leopold’s Soliloquy“, Donald Ker navodi da su „laži i klevete nagomilane i, kako je rekao Mark Tven – jedina istina u njegovom monologu – oni kleveću i nastavljaju da kleveću“.
Tako postoje brojne kontroverze među naučnicima i istoričarima u vezi sa Kongom u vreme vladavine kralja Leopolda II.
Postoje ljudi koji su opravdavali način vladavine belgijskog kralja
Zagovornici takođe kritikuju Tvena zbog tvrdnje da „kralj Leopold oporezuje svoju ukradenu zemlju, a zauzvrat daje samo glad, teror, tugu, sramotu, zarobljeništvo, sakaćenje i masakre“. Više od polovine pamfleta „An Answer to Mark Twain“ posvećeno je fotografijama koje prikazuju ono što je, prema autorima, Leopold izgradio: škole, mostove, bolnice, sela, železnice, automobile i druge objekte podignute tokom njegove vladavine.
Kako se gnev i osuda prema kralju Leopoldu II širila svetom zahvaljujući fotografijama i razvoju Kodaka, Ker je pokušao da upravo tim slikama pokaže dostignuća njegove vladavine.
Zagovornici takođe tvrde da ne postoje pouzdani dokazi koji direktno povezuju sakaćenja i ubistva domorodaca sa vojskom kralja Leopolda II. Ker dodatno dovodi u pitanje verodostojnost fotografija sakaćenih ljudi, tvrdeći da, pošto nije dokazano kada i gde su tačno nastale, i budući da se ne može sa sigurnošću utvrditi ko je odgovoran, takvi prikazi se moraju smatrati klevetom.
Kongo je u vreme njegove vlasti pretrpeo ogromne patnje
Ipak, i pored svih pokušaja opravdavanja, ostaje činjenica da je narod Konga u vreme njegove vlasti pretrpeo ogromne patnje. Sve što se može zaključiti iz „King Leopold’s Soliloquy“, kao i iz brojnih fotografija, članaka i istorijskih izvora, upućuje na to da je kralj Leopold II bio spreman da koristi sve metode kako bi stekao bogatstvo, bez obzira na ljudsku cenu.
Uprkos određenim doprinosima koje mu pristalice pripisuju, savremeni svet ga pre svega pamti kao okrutnog i pohlepnog kolonijalnog vladara, a ne kao prosvetljenog kralja. Stoga, iako pojedini argumenti njegovih branitelja mogu imati određenu težinu, način na koji je sticao bogatstvo i postupao prema stanovništvu Konga ostaje suviše nehuman da bi mogao biti opravdan.
