Tranzicija od centralizovanih autoritarnih režima i nacionalne jednopartijske vladavine u mnogim zemljama na Balkanu koja je nastupila 1990-ih godina dovela je do nove političke ere na našim prostorima i ulazak u tzv. demokratske strukture odlučivanja.
Ova nova era donela je sa sobom obećanja o većim i boljim mogućnostima, slobodnom tržištu, jednakim pravima za sve, pa i ljude iz seoskih područja. Ipak, s vremenom, u našem regionu, videlo se da to i nije slučaj, i da ljudi koji žive na selu ostaju na marginama društvenih, političkih i stručnih dešavanja.
Život u 45 kvadrata lepši nego na selu
Priča o slobodnom tržištu, je na žalost za Srbiju i BiH značila uglavnom blokade, neke nove “higijenske pakete” i slično. Domaći kupci, gladni drugačijeg, skoro su u potpunosti zaboravili na domaće i masovno se preokrenuli na uvozno. Došla je i priča da je život u gradu na 45 kvadrata lepši od života na par hektara na selu.
Potom i poplava nekvalitenih medijskih sadržaja, koji se neretko vođeni iz nekih drugih centara “pljuvali” na sve domaće i uzdizali ono drugo.
Ono drugo, u gradovima na čijim ulicama danas vidimo kriminal, ubistva, drogu, prostituciju, polnu dezorijentaciju, uništavanje porodičnih vrednosti, i sve smo to prihvatili i gurnuli naša lepa i zdrava sela negde u zapećak. Sve je to uticalo i na ekonomsku privlačnost sela i percepcije mladih o njihovoj budućnosti.
Razapeti između trendova i nasleđa
Broj lajkova je postao bitniji od broja ovaca ili kilograma paprika, šljiva, grožđa…. Dopustili smo da se novac sliva u neke Bavarske, Štajerske i druge, a svoja sela smo zaboravili.
Mladi na selu ostaju razapeti između trendova i nasleđa, a retko su uključeni i u donošenje političkih odluka, te omladina ostaje nedorečena u artikulisanju svojih potreba i na neki način je isključena i odbačena iz niza socijalnih dešavanja.
Retko su aktivni u lokalnim samoupravama, mesnim zajednicama ili drugim vidovima upravljanja.
Intenzivno zatrpavanje nekim novim propisima, koje neretko ne mogu upratiti ni sami donosioci, posebno se odražava na ovaj svet. Većina studija pokazuje da se ova grupa oseća zapostavljeno, što može poremetiti njihov društveni, u nekim slučajevima i psihološki razvoj, te spadaju i u ranjive društvene grupe. Pogotovo ako još žive u selima koja su opustela.
U poslednjih nekoliko godina širom Srbije, stotine osnovnih škola u selima su zatvorene ili imaju tek po par đaka, ponekad i samo jednog.
Taj osećaj zapostavljenosti plaši mlade da njihova deca sutra neće imati gde da idu u školu, da dobiju kvalitetno obrazovanje, da će na kraju krajeva biti jedini učenik u razredu. Ovo naravno utiče na njihove planove pa tako mladi, od 15 do 29 godina, u ogromnom procentu razmišljaju o preseljenju u grad ili odlasku u Nemačku, Ameriku ili neku drugu finansijski „moćniju“ zemlju.
Da li postoji rešenje?
Treba naglasiti da na selu postoji ograničen broj raspoloživih mehanizama za poboljšanje socijalnog i ekonomskog statusa stanovnika seoskih područja, budući da postoji i manji broj faktora koji utiču na njih u odnosu na stanovnike gradova.
Osnovna dva modela jesu diverzifikacija prihoda i stvaranje povoljnog poslovnog okruženja, koja su često povezana.
Ukoliko obezbedimo održivo korišćenje resursa koji okružuju ove ljude, te uključimo neke inovacije u život mladih u ovim područjima (IT, fondovi, komunikacije, lobiranje, medicinska nega i slično) stvorićemo i uslove za poboljšanje socijalnog i ekonomskog statusa ove grupe građana.
Poreske olakšice za prosperitet sela
Jedna od mogućnosti jeste posebna poreska politika za ova područja. Ovde se podrazumjevaju oslobođavanje od poreza ili smanjenje opterećenja za preduzeća koja posluju u ruralnim područjima, kao što su smanjene stope poreza na dobit preduzeća ili oslobađanja od određenih poreza za određeni period nakon početka rada. Možda se to može nazvati: Poreska olakšica za prosperitet sela.
Olakšice se mogu dati i za one koji se bave agroturizmom. Pa tako u Republici Srbiji porez na usluge smeštaja od 10% plaća isto i u gradu i na selu. Možda za ponuđače ovih usluga iz izrazito nerazvijenih opština uvesti poresku stopu od 3%.
Agroturizam, koji se manifestuje kroz povezivanje sela i prirode u jedan turistički proizvod osigurao bi i veću realizaciju poljo-prehrambenih proizvoda, ne nužno sa istog gazdinstva koje pruža turističke usluge.
Primer su i pošta u selima gde zbog “uštede” na radnoj snazi u poslednjih 15-ak godina zatvorile brojne poslovnice. A onda su te pošte prenatrpane kadrovima u gradovima, pa se neretko nema gde sesti.
Nije li isplativije sačuvati bar jedno mesto na selu, jednu porodicu sačuvati? Dodatno danas razvojem usluga tzv. “brze pošte” i uz mogućnosti promocije putem digitalnih alata bi ta pošta omogućila lakšu prodaju poljoprivrednih proizvoda sela. I očuvala neka dodatna radna mesta.
Fakulteti na selima
Poljoprivredni fakulteti u Norveškoj se nalaze u selima. Kod nas u gradovima. Uglavnom se svi muče da poslednjih godina uhvate studenta. Da su na selima, možda bi ta radna mjesta napravila drugi efekat. Kao što je u Norveškoj npr. gde su dva glavna poljoprivredna fakulteta u selima.
U Bih je dobar primer Šumarskog fakulteta u Vlasenici.
Naučno-istraživačke institucije
Naučno-istraživačke institucije bi se mogle uključiti i kroz didaktičke farme (programi obuke, saradnja sa školama, istraživačkim i obrazovnim ustanovama). Tako bi mogli da pomognu i poljoprivrednicima da pišu projekte. Svakako dobijaju plate, radili, ne radili.
Dodatan podstrek investiranju bilo bi pojednostavljenje procedura za dobijanje građevinskih dozvola. Kao jedan od modela za povećanje obima investicija u ruralnim područjima, ove procedure mogu biti pojednostavljene, u poređenju sa razvijenim područjima.
Na taj način bilo bi lakše ulagati, ali koristiti i podršku nekih fondova (na primer EU4 agri) koji imaju stroge uslove za dobijanje podrške. Ovo predstavlja dodatni problem za ljude na selu, jer je pored nedostatka stručnjaka za pisanje projekata, teže dobiti građevinsku dozvolu zbog nižih primanja i dugotrajnih procedura.
Diverzifikacija prihoda
Kada je reč o diverzifikaciji prihoda, neophodno je učešće šire društvene zajednice, što znači da se sve releventna strukture moraju uključiti u ovaj dio. Odnosi se na proširivanje postojećih aktivnosti.
Npr. putem prerade na gazdinstvu, zaštite geografskog porekla, prelazak na integralnu odnosno organsku poljoprivrednu proizvodnju i kroz direktnu prodaju na gazdinstvu. Treba naglasiti da već postoji značajan broj propisa koji olakšavaju ovo poslovanje, međutim oni nisu “doprli” do tih kojima su namenjeni. Kupovinom proizvoda od srpskog domaćina, probudili bi zapustela sela, pogotovo u centralnoj i Južnoj Srbiji.
Digitalni nomadi
Često slušamo o digitalnim nomadima. Možda ne mora biti nomad, može živeti na selu i imati te ovce i biti osposobljen za neke IT usluge. Može biti npr. IT poljoprivrednik, spojiti ruralno i digitalno i na taj način uvesti transformaciju u seoska gazdinstva.
Kroz promociju IT kurseva za seoske porodice mogli bi promovisati osposobljavanje jednog dela ukućana za pružanje za početak jednostavnijih usluga. Uveče ili u toku zimskog perioda. Selo bi „živnulo“ što se kaže u narodu, što bi dovelo do dinamičnijeg života u malim sredinama.
Onlajn poslovi, npr. QA testiranje, usluge digitalnog marketinga (Google ads, Facebook ads), prodaja fotografija, marketing na društvenim mrežama, kreativno pisanje, priprema promotivnih videa kratkog formata, grafički dizajn, programiranje i slično. A država bi kroz neku “poresku stimulaciju” mogla motivisati IT kuće (takozvane habove) da zaposle jedan procenat ljudi sa ovih područja.
Možda nam treba i neka savetodavna služba za digitalizaciju.
Proizvodnja čiste energije
Elektroprivreda bi se mogla uključiti kroz podršku u proizvodnji energije. Vojvodina je područje sa puno vetra, tako da bi lakše regulative za gradnje vetroelektrana i vetrenjača donele mnoge benefite. Lokalne vlasti bi mogle bi mogle ponuditi pružanje nekih javnih usluga (čišćenje snega, održavanje lokalnih puteva sa vlastitom odnosno mehanizacijom zadruge/udruženja).
Modeli koje imaju Austrija, Nemačka i Švajcarska lako bi mogli da se implementiraju i u naš sistem, samo ako postoji volja za tim.
U svim ovim merama se nazire i bolja socijalizacija, sa povećanim protokom ljudi, ali i kapitala. Nazire se kraj izolacije sela, samo ako pravi ljudi budu na pravom mestu. Jedino tako možemo napred.
